Pet godina je Luka Nikolić, bivši potpukovnik JNA, tragao za srpskim vojničkim grobljima u Severnoj Africi. Po završetku Prvog svetskog rata ostalo 3.226 vojnika, od kojih se gotovo polovini ni ime nije znalo

DEVETI januar je datum koji je označio spas i vaskrs srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle albanske golgote, tog dana 1918, sa krstarice "Viktor Igo", u luci Bizerti u Tunisu, iskrcani su srpski vojnici, među kojima i mnogo ranjenih, iz 10. kadrovskog puka, majora Dragutina Gavrilovića. Većina njih nikada se nije vratila u otadžbinu. u severnoj Africi, po završetku Prvog svetskog rata, ostalo je 3.226 vojnika. Na nadgrobnim obeležjima zabeleženo je samo 1.743 vojnika. Njih 1.483 sahranjeno je bez imena i prezimena. Zanavek ostalo u tuđini.

Da ispravi vekovnu nepravdu i nebrigu države za svoje junake, Luka Nikolić, bivši potpukovnik JNA, pet godina tragao je za srpskim vojničkim grobljima u Africi. Monografija "Srbijo, majko i maćeho", rezultat je njegovog predanog istraživanja o stupanju srpske vojske u Bizertu i njen boravak na obalama severne Afrike (od 1916-1919. godine), odakle su kasnije upućivani na Solunski front. Osim što je potresno svedočanstvo o njihovom lečenju, obuci, svakodnevnom životu, ali i umiranju u tuđini, knjiga je i najkompletniji spisak i šema grobnih mesta sahranjenih srpskih vojnika u Menzel Burgibi, najvećem groblju u severnoj Africi.

- Srbija godinama ignoriše vojnička groblja koja se nalaze van zemlje - kaže za "Novosti" Luka Nikolić. - Verovatno da bi izbegla troškove ekshumacije i prenosa posmrtnih ostataka. Malo je poznato da je samo u Tunisu sahranjeno više od 1.700 srpskih vojnika poginulih u Prvom svetskom ratu. Moja namera bila je da pokažem kolika je naša žrtva u Bizerti, ali i koliki je višedecenijski nemar zaštite naših grobalja i istorijske baštine.

Malo su poznati i detalji boravka srpske vojske u Bizerti, koja je postala najveća srpska sanitetska i nastavna baza. Srbi tamo, kako tvrdi Nikolić, nisu sedeli skrštenih ruku, već su upućivani na lečenje i oporavak. Najviše je bilo iznemoglih, teško ranjenih i bolesnih.

- Više od 4.000 srpskih regruta, među kojima mnogo srednjoškolaca, pozvano je u Bizertu na obuku - kaže Nikolić. - Da nije bilo svih tih snaga koje su se priključile daleko brojnijim američkim, australijskim i vojnicima sa Novog Zelanda, ne bi bio probijen front i ne bismo izašli pred saveznike. U tome je najveća uloga Bizerte, u kojoj su groblja pogažena i oskrnavljena.

Sve do povratka poslednjeg transporta iz Bizerte u Srbiju, preživeli saborci su negovali njihove grobove kao sveta mesta. Kada je poslednji transport sa invalidima iz severne Afrike krenuo u Srbiju, nije ih napuštala nada da će država obeležiti sva ta sveta mesta.

- Rekonstrukcijom Srpskog vojničkog groblja u Menzel Burgibi i restauracijom kapele i grobova u Bizerti, pre 32 godine, prvi put je pokušana zaštita naše baštine u Tunisu. Ali taj poduhvat izveden je brzopleto, bez nadzora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije. Rekonstrukcija je, zapravo, bila nezabeleženo skrnavljenje vojnog groblja od sopstvene države o čemu se i danas ćuti - kaže Nikolić.

VITEZ GEPART

Žrtava bi bilo i više da srpskim vojnicima nije pomogao vitez, francuski general Gepart.

- On je svojevoljno naredio da se srpski vojnici umesto u pustinju Saharu, smeste "pod krov", u gradove i bolnice - kaže Nikolić.

NA SVOJU RUKU

Ambasada Srbije u Tunisu nije mnogo pomogla Nikoliću u istraživanju. Naprotiv, nije mu isposlovala čak ni odobrenje za snimanje objekata u Tunisu u kojima je boravila Srpska vojska.

- Tragao sam na svoju ruku, pa me je jednom privela i tuniska policija - kaže Nikolić.

NA PRADEDINOM GROBU

Tragajući za drugim "bezimenim" junacima, otkrio sam grob u kojem je sahranjen i moj pradeda - kaže Nikolić. - Kada sam položio venac i zapalio sveću, osetio sam ponos, ali i obavezu očuvanja sećanja na sve srpske žrtve.