Share this Mister Wong Digg Del.icio.us Slashdot Furl Yahoo Blogmarks Diigo Technorati Newsvine Googlize this Blinklist Facebook Wikio E-mail

Epski lik Marka Kraljevića snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od stvarnosti. Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov, posebno na oca, kralja Vukašina, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka. Pravičnost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašinai Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je bila drugačija.
Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva postali su najmoćniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre sv ega, ogledala se u teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama sa Balšićima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je ćerkom bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak cara Uroša i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa, a Uglješa je u Serskoj oblasti sa titulom despota nasledio staru caricu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je čak proširio istočne granice srpske države iz doba Stefana Dušana. Mrnjavčevići su ostvarili čvrstu vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na razgranate porodične veze posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj teritoriji.
Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kraljnja i na taj način zvanično postao prestolonaslednik. To potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke "zapovešču i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se kada je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. proglašenjem Marka za mladog kralja potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjića.
Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Maarko Kraljević je formalnopravno postao savladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog gospodara. Bez podrške moćnog oca i strica, kruna mu je služila samo kao ukras. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i Skoplje.
U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom.
Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Turske čete su obilazile oblasti vernih vazala. Ništa se ne zna o učešću kralja Marka na Kosovu. Baš u godini Kosovskog boja, njegov mlađi brat Andrijaš podigao je na obali Treske manastir Sv. Andrije.
Odnos prema Turcima Marko nije menjao ni posle skupa hrišćanskih vazala koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru. Lukavo demonstrirajući silu, sulatan je naredio da se pogube okupljeni vazalai, da bi u poslednjem trenutku promenio odluku. Ovaj pritisak braća Paleolozi, car Manojlo II i despot Teodor, nisu mogli da izdrže. Oni su okrenuli list i počeli da pružaju otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima zakleli su se i neki drugi hrišćanski prvaci "da više neće dolaziti na Portu velikom gospodaru". Događaj u Seru verovatno je prouzrokovao politički zaokret pa i razlaz među Vukašinovim sinovima. Andrijaš i Dmitar podigli su 1394. u Dubrovniku poklad koji je položio njihov otac u vreme svog blagostanja i prišli ugarskom kralju Žigmundu, ljutom protivniku Turaka. Za razliku od braće, Marko je ostao dosledan. Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama boreći se na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče.
Na strani Turaka tada su se borili knez Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović ako ne i po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da kažu za glaženog Marka da je rekao Konstantinu:....molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, aja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu". I kada bi se ovaj iskaz, koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao načelo državnika porobljene zemlje i svesno žrtvovanje voše za dobrobit podanika, Marko Kraljević ne bi imao mesto među sto najnamenitijih Srba. Ali Marko je najpopularniji epski junak Južnih Slovena.

Iako se Markom Kraljevićem bavila cela jedna plejada značajnih istoričara usmene književnosti, naših i stranih (da spomenemo samo Vuka Karadžića, Vatroslava Jagića, Stojana Novakovića, Tomislava Maretića, Vladimira Ćorovića, Nikolu Banaševića, Sretu Stojkovića, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog, Andrea Vajana, Veselina Čajkanovića, Vojislava Đurića, Vida Latkovića, Svetozara Matića), ni do danas nije utvrđeno zašto je baš Marko Kraljević postao najomiljeniji srpski epski lik, prevashodno u epskoj poeziji i baladama, ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa čak i šaljive priče. Ušao je, takođe, i u usmenu tradiciju svih južnoslovenskih, pa i ostalih balkanskih naroda.
Njegova epska biografija zapamtila je od golih istorijskih činjenica njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i braće, njegove bračne nevolje, mnoge lokalitete kuda je prošao i gde je delovao, prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeležila njegovu smrt. No, shodno zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija postala je svojevrstan okvir etnopsiholoških osobina čitavog srpskog naroda, sinteza usmeno-poetskog doživljaja istorije i svakodnevne realnosti, i najzad, mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junačka biografija uopšte gradi.
Razvijajući se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću, Markov epski život je neobično bogat. On je sin Vukašina i sestre vojvode Momčila - Jevrosime, koja je utisnuta u tradicijsko pamćenje nezaboravnom slikom svog pomganja bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemogućena, savezane "kose za direkte", ona, na bratovljev glas, cinke "kako ljuta guja", i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i ostalom snagom; /Iz glave je kose iščupala,/ Ostavila kose na direku.
Etičku čistotu, moralnu i fizičku snagu u ovom svom, uslovno realnom poreklu, Marko nasleđuje sa majčine strane - "turi se na ujaka, na ujaka, vojvodu Momčila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno negativnom, fizički kržljavom ocu. Majka je Markova ispovednik i savetodavac, ona sudi o njegovom ponašanju i o njegovim delima. Na vertikali matrijarhata izrasta njihov psihološki odnos i prilagođava se srpskom običajnom, hrišćanskom i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti krivo /Ni po babu ni po stričevima, / Već po pravdi Boga istinoga", reći će mu mati kada bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjića, i da očuva legitimni kontinuitet Srpskog carstva suprotstavljajući se rođenom ocu. Ali mati će mu isto tako u trenutku kada on treba da se opredeli između tri "knjige" - poziva na venačno kumstvo, kršteno kumstvo i vazalnu dužnost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviću Marko, / U svate se ide na veselje, / Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje: /Idi, sinko, na carevu vojsku; / I Bog će nam, sinko, oprostiti, / A Turci nam neće razumjeti".
Na toj rascepljenosti između sudbinske nevoljnosti, koju mu je zaista dodelila istorija, i nacionalnog i verskog osećanja koje on sobom nosi, umnogome se u tradiciji oblikuje Markov lik.
Tako je i u svom prevashodno istoriografskom delu Žitije Stefana Lazarevića (nastalom 1431-1435), Konstantin Filozof Marka pustio da progovori rečima poslednje volje, pred samu bitku na Ravinama: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu." Činjenica da je Marko zaista poginuo na turskoj strani u ovom ratu dala je njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jači što je Konstantin Markove reči interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio je Marka da ih izgovori pred svedocima i očevicima: "tako kažu za blaženog Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opšte psihološke tragedije turskih vazala hrišćana - "Svi ovi behu Ismailćani, ako i ne sa voljom, a ono po nuždi". Ukoliko to nije bila Konstantinova sopstvena vizija vazalstva, već odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz da je predanje sagledalo osnovnu tragičnu rascepljenost Markovog lika i na njoj počelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na korist kaursku. / Svim je Turcim Marko dodijao).
U brojnim pesmama Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe opire, oblikujući jedan poseban, samosvestan odnos prema sultanu zbog čega ga ovaj kažnjava, ali pošto zavisi od njegove pomoći mora prihvatiti Marka takvog kakav jeste. Marko je često u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne; / Polu stere, polom se pokriva; / Nokti su mu orati bi mogo, / Ubila ga memla od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji).
Veliki, neuništivi usamljenik, on gubi ali i povraća snagu pijući "tuluminom vino" i opstaje. Iz sužanjstva ga oslobađaju onda kada postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili opštim turskim neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraženi (Navalite, ljuta Arapijo! / Nema onog dobroga junaka / Na šarenu konju velikome). I sam car ga redovno moli da ga brani: "Brže da si, moj posinko Marko! / Brže da si, moj po Bogu sinko! / Arapi mi šator oboriše."
Taj odnos u kome Marko nije samo "sluga" (vazal) već posinak sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmoćnost. On je prvi do cara, carev zatočenik, te Turci, carevi doglavnici i doušnici, samo privremeno mogu da mu naude. Njegova nadmoćnost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg zastrašujućeg izgleda, toliko i psihičkom snagom njegove ličnosti, efektima koje ta snaga ostavlja na druge (Nešto crno drži u zubima / Kolik jagnje od pola godine; / Crnijem se osmehuje brkom. / Prevaljuje okom krvavijem, / Bijelijem poškripuje zubam). Kad svoj "bijeli kožuh" (koji mu je atribut u bugaršticama, "ćurak" deseteračkih pesama) prvrne naopako, i svoj buzdovan privuče, teško onom ko mu je najbliže. "Car s odmiče, Marko se primiče, / Dok dotera cara do duvara." Njegova ćudljiva plahovitost izaziva strah kod osvajača, oni od njega zebu. Marko je zaista "junak u pokorenom Srbinu... ne još u slobodi", da upotrebimo reči Vladimira Dvornikovića.
Marko slavi slavu, i čuva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i zakonima, pije uz ramazan vino, razigrano obestan, uvlači u igru i same Turke, s jednom dozom duhovite lukavosti, koja će mu omogućiti da sultanu ceo događaj prikaže kao mladalački altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; / Ak nagonim odže i hadžije, / Ne može mi ta obraz podneti / Da ja pijem oni da gledaju, / Nek ne idu meni u meanu."
Junak - mada pokoren, nadmoćan - ali ipak "sluga", posinak, ali - sultanov, Marko, ogoljene duše, opčinjen i uznemiren ženskom lepotom, gubi kontrolu nad sobom kada mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s jedu kosu plesti / U Prizrenu, našoj carevini, / No ja poći u Prilepa grada, / Markova se nazivati ljuba; / Jer je Marko turska pridvorica, / Sa Turcima bije i siječe, / Ni će imat groba ni ukopa, / Ni će s Marku s groba opojati, / Što će mene kod ljepote moje, / Budem ljuba turske pridvorice?"
Markova plahovita, neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje, posledica je njegove srdite nemoći, kao što je u mnogim drugim slučajevima neka vrsta oduške na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od nje. Na istoj liniji srdite nemoći, koja se pretvara u pustu, besmislenu reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upućuje sultan: "Pošto bi se poturčio Marko?" - Za inat, čestiti care".
Hajdučke crtne na koje je posebno ukazao Radovan Samardžić i koje je Marko dobio u HVI veku kao borac za narodna prava nisu se kosile sa dva veka ranijim istorijskim činjenicama da su "turske akindžijske čete obilazil oblast vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima bila pošteđena od turskog zuluma, a on počeo predstavljati njenog zaštitnika.
Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala spletove istorijskih okolnosti.
Mnogobrojne pesme o Marku kao zaštitniku nesrećnih, oličenih u devojci koja ne može da plati svadbarinu, pa joj je daruje on, ili, u drugoj, doduše Turkinji, koju spasava od čudovišta, deo su njegove epske biografije, bez obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima. Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (čak i sa Turcima) ostvaruju se na nivou čovečanske osećajnosti, izvan svakog drugog merila.
Uspešnost Markovih megdana s različitim junacima oblikuje se ne samo na njegovoj ljudskoj hrabrosti, već i na njegovoj natprirodnoj moći.
U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan sa vilama i drugim natprirodnim bićima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud tolika veličina i snaga; po drugima, vila ga je podojila u znak zahvalnosti što joj je zaklonio dete od sunca; po trećim, odužila mu se zašto što joje je odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu draču. Ulaskom u svet natprirodnog, Marko je dobio i moć nad tim svetom, ali i pomoć od njega. On u nizu predanja s lakoćom čupa drveće, podiže nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov konj Šarac bio je gubavo golemo ždrebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko sebe, kao i druge konje što je ogledao, a kad je video da ga ne može pomeriti s mesta, kupio ga od kirdžija, izlečio ga i naučio piti vina".
U narodnim pričama Marko je običan čovek iz naroda, čobanin i govedar, seljak koji goni iz dubrave drva.
Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem čudnim načinom prenio iz njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojca žive". Predanje mu je podarilo večni život i na dnu mora, i "kad timari svoga Šarca putnici na moru jasno čuju njegovo češalo. U ponoć, u gluvo doba, dolazi Mrko u svoj grad i uzima iz ambara zbo za Šarca".
U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadrže i opštečovečanske crte, Marko se ipak morao rastati o života. Sahranjen je u Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dušmani ne svete".


" 100 najznamenitijih Srba " Princip, Beograd Citirajte ovaj clanak na Vasem sajtu

Komentari

Pretraga RSS

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."