Velika Britanija i Srpsko pitanje na Berlinskom kongresu 1878.godine

Velika Britanija i Srpsko pitanje na Berlinskom kongresu 1878.godine

Napisao Administrator

nedelja, 08 mart 2009 23:54

Gotovo svi savremenici, kao i potonji istraživači istočne krize 1875-1878. godine, kao i Berlinskog kongresa, kojim je ona končana, saglasni su u uverenju da je politika Velike Britanije, kako u toku krize, tako i u vreme održavanja kongresa, bila izrazito antisrpska. O tome su pisali Jovan Ristić, predsednik vlade, Jevrem Grujić, njegov zamenik, Slobodan Jovanović, Robert V. Seton-Vatson, Harold Temperli, Vilijam Medlikot, Ričard Milman i drugi, da spomenemo samo one najpoznatije. S obzirom na značaj problema i njegove posledice, neophodno je ukazati na razloge za takvu politiku i njene protagoniste, kao i njene posledice na srpstvo u celini (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina).
Valja odmah napomenuti da je britanska diplomatija nastojala da stvori uverenje da je srpsko pitanje nije interesovalo, da nije marila za sudbinu srpskog naroda. Njegovom stvaranju doprinela je izjava lorda Solzberija, državnog sekretara za spoljne poslove i drugog delegata na Berlinskom kongresu. On je u predvečerje početka njegovog rada, 3. juna, izjavio: "Pitanja Crne Gore i Srbije nas uopšte ne interesuju. Mi ćemo u dogovoru sa Kongresom podržati Austriju, ali Parlament neće dati ni šilinga za rat zbog njih". Do koje mere je Solzberijeva izjava odgovarala stvarnosti?
Analiza raspoloživih izvora ukazuje da su Solzberijeve reči bile samo dimna zavesa, a da je stvarnost bila sasvim drukčija. S obzirom na ono što se događalo pre održavanja Kongresa, kao i tokom kriznih godina i rata (1875-1878), takvo britansko držanje i neraspoloženje prema Srbiji bilo je prirodno. Zbog svog nacionalno-političkog programa i delatnosti, Srbija je izazivala ljutnju i kritiku. Politika Velike Britanije prema srpskom pitanju, i Srbiji posebno, bila je uslovljena mnogim obzirima i obavezama. Oni su bili posledica britanskih potreba i rešenosti da se očuva Otomansko Carstvo, tj. potrebe da se kriza reši na način koji će osigurati da britanski interesi budu očuvani, zaštićeni, pa čak i prošireni. Ne manje značajno bilo je i naglašeno britansko neprijateljstvo prema Rusiji i njenoj politici na Balkanu, kao i potrebe da obezbedi neophodnog saveznika za diplomatski i politički obračun sa njom, ukoliko se za tim ukaže potreba. Njega je Britanija našla u Austro-Ugarskoj, namernoj da se širi ka jugu i obezbedi teritorije na Balkanu. U vladinim krugovima i javnom mnjenju u Britaniji preovladalo je uverenje da e Srbija bila odgovorna za mnoge probleme i nevolje sa kojima se suočavalo Otomansko carstvo - pripisivalo joj se podsticanje i pomaganje ustanka u Bosni i Hercegovini i njihovo eventualno ujedinjenje sa Kneževinom. Takva delatnost predstavljala je ugrožavanje integriteta otomanske države, što britanski službeni krugovi nisu odobravali.
Zbog toga je izbijanje srpsko-turskog rata, u leto 1876. godine, izazvalo buru negodovanja u Britaniji. Pored toga, u toj zemlji se na Srbiju i Crnu Goru gledalo kao štićenice Rusije i njeno oruđe u nastojanju da se destabilizuje Otomansko Carstvo. To je još više pojačalo neraspoloženje prema njima. Kad je nakon ruskog pritiska u jesen 1877. godine, Srbija, iako nevoljno, po drugi put objavila Turskoj rat britansko neraspoloženje je preraslo u ogorčenje, koje se nije skrivalo. U oktobru 1877. godine britanski premijer lord Bikonsfild (ranie Bendžamin Dizraeli) izjavio je da u rešavanju balkanskih pitanja "Srbiju treba zanemariti, pošto ona nije zasluživala nikakve obzire". Takvo neraspoloženje dobilo je svoj pravi izraz. Britanski politički krugovi i javno mnjenje oštrim rečima su osudili, u decembru 1877. godine, kneza Milana Obrenovića, iako su odgovornost za objavu rata Srbije pripisali Rusiji i njenom pritisku.
Da bi sprečila širenje Srbije i Crne Gore u Bosnu i Hercegovinu, britanska diplomatija je užurbano tražila saveznika, kao i način da to postigne. U tome traganju je nastala ideja da se dve provincije stave pod nadzor Austro-Ugarske. Sporazum o tome između vlada u Londonu i Beču, ostvaren u predvečerje početka rada Berlinskog kongresa, sprečio je ujedinjenje dve provincije sa Srbijom i Crnom Gorom. Istovremeno, Velika Britanija je dobila određene ruke, slobodu da svoju pažnju upravi prema istočnom delu Balkana, Carigradu, Moreuzima i Sredozemlju uopšte. Rešenje je bilo sledeće: Austro-Ugarska će dobiti ovlašćenje da okupira Bosnu i Hercegovinu i u njima uvede potrebne reforme, dok će sultan zadržati formalni suverenitet nad njima.
Ipak, stvari se nisu odvijale u skladu sa britanskim namerama. Zaključenje Sanstefanskog ugovora između Rusije i Turske (3. mart 1878) izazvalo je veliku uzbunu u Londonu i pojačalo nameru vlade da spreči ostvarenje njegovih odredbi. One su predviđale davanje nezavisnosti kneževinama Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji, stvaranje Velike Bugarske; Srbija bi ostvarila određene teritorijalne tekovine - Niš, Leskovac i deo Novopazarskog sandžaka, Bugarska bi postala autonomna kneževina i bila značajno uvećana, dok bi Bosna i Hercegovina, u skladu sa odlukama Carigradske konferencije ambasadora, takođe dobila autonomiju. Te, kao i druge teritorijalne promene, u Velikoj Britaniji su doživeli kao ugrožavvanje integriteta Otomanskog Carstva. Zbog toga je njena vlada preduzela neophodne korake, u saradnji sa ostalim velikim evropskim silama, da prisili Rusiju da pristane na reviziju odredbi Sanstefanskog ugovora.
Lordovi Bikonsfild i Solzberi otvoreno su izjavljivali da Velika Britanija nije mogla da prihvati teritorijalne promene takvog obima i političke važnosti, i da je zbog toga trebalo sazvati međunarodni kongres da razmotri situaciju; Solzberi je takođe tvrdio da Otomanska imperija nije pretrpela takav poraz da se od njega nije mola oporaviti i naglasio da je obaveza velikih sila da joj pomognu da sprovede određene reforme, i tako opet stane u red snažnih država. Britanska inicijativa naišla je na podršku Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, pa je Rusija morala da prihvati zahtev za revizijom ugovora u San-Stefanu.
Serijom pregovora i dogovora britanska diplomatija je uspela da ostvari svoju nameru. Najveću pažnju usmerila je na "Veliku Bugarsku", koju je nastojala da ukloni sa geografske karte; Austro-Ugarska je dobila zadatak da se brine za zapadne delove Balkana - da umanji tekovine Srbije, da je odvoji od Crne Gore i da spreči njen izlazak na Jadransko more. Krajem maja 1878. godine u Beču je potpisan sporazum koji je Zabzburgovcima obezbedio okupaciju Bosne i Hercegovine. Britanska namera da saađuje sa Dvojnom Monarhijom odredila je sudbinu tih provincija. Istovremeno, britanska i ruska diplomatija nastojale su da postignu sporazum u pogledu Velike Bugarske, čije smanjenje je zahtevala Velika Britanija. U tim pregovorima britanska vlada je prihvatila da Srbija dobije nezavisnost i pripoji Mali Zvornik sa Sakarom. U pitanju razgraničenja između Srbije i Bugarske, lord Solzberi je zahtevao da zapadna granica Bugarske bude, u skladu sa načelom narodnosti, reka Morava. To je predstavljalo još jedan neprijateljski postupak prema Srbiji. Ruska diplomatija je prihvatila britanski zahtev da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu, iako se sa tim saglasila još mnogo ranije (Budimpeštanske konvencije, sporazum u Rajhštatu).
Time su okviri teritorijalnih promena na Balkanu uobličeni pre početka rada kongresa. Napori Srbije i ostalih da ih promene imali su malo izgleda na uspeh. Britanska vlada je uspela u svojoj nameri da spreči teritorijalno širenje Srbije i pripajanje Bosne i Hercegovine. Pored toga, britanski pritisak doveo je do uvlačenja Srbije u političku i ekonomsku sferu Austro-Ugarske. Gurajući Dvojnu monarhiju na Balkan, a posebno u Srbiju, britanska vlada je ovu prisilila da prihvati obavezu da gradi železničku prugu do Niša i, kasnije, do Soluna. Sprečavanje ujedinjenja Bosne i Hercegovine sa Srbijom trebalo je da onemogući nacionalnu propagandu među drugim slovenskim narodima.
U predvečerje Berlinskog kongresa (13. juni - 13. juli) učinjeni su novi koraci koji su u potpunosti uobličili britansku politiku prema Srbima. Na sednicama vlade, održanim 5. i 6. juna 1878. godine doneta je odluka da britanska delegacija sarađuje sa svima onima na kongresu koji budu podržavali britanske zahteve. Od te saradnje se očekivalo mnogo, pa je Austro-Ugarska bila bogato nagrađena za to. Pored toga, delegacija je dobila uputstvo da posebnu pažnju posveti budućim granicama između Srbije i Crne Gore. Dva dana kasnije, 8. juna, britanska delegacija je dobila nova uputstva. U njima se govorilo o pitanju učešća predstavnika Srbije, Grčke i Rumunije u radu kongresa. U uputstvu se nalagalo da se to pitanje moralo rešiti pre početka rada kongresa, ali se upozoravalo da je vlada bila protivna zahtevima Srbije i Rumunije da njihovi predstavnici učestvuju u njegovom radu. Kao razlog za to navodilo se da te dve države nisu bile nezavisne i da su svojom saradnjom sa Rusijom u toku rata njoj predale pravo da ih zastupa na kongresu. Odlučeno je da se njihovim delegatima dozvoli da prisustvuju radu kongresa samo kad se bude raspravljalo o pitanjima koja njih interesuju. Sve ostalo su mogli da prate u koridorima.
Po dolasku britanske delegacije u Berlin, 11. juna, odlučeno je da se sudbina Bara i barske luke, granice između Srbije i Crne Gore i druga pitanja ostave za potonje rasprave, ali vazda pod uslovom da se rešavaju u skladu sa zahtevima Austro-Ugarske.
Turski delegati u Berlinu dobili su nalog da spreče po svaku cenu teritorijalno širenje Srbije i Crne Gore. Taj zahtev svesrdno su podržali lord Solzberi i lord Lajard, britanski ambasador u Carigradu; Porta je takođe zahtevala da dve države ne dobiju zajedničke granice i da se Turskoj vrate neke oblasti koje su po Sanstefanskom ugovoru pripale Srbiji. Britanska delegacija prihvatila je oba zahteva i za njih se zalagala tokom rada kongresa.
U predvečerja početka rada kongresa, takođe, britanski diplomatski agent u Beogradu, Hjubert Džerningam, upozorio je na opasnosnosti koje su mogle nastati po Austro-Ugarsku i Evropu od ujedinjenja jugoslovenskih naroda u Dvojnoj monarhiji sa Srbijom. Zahtevi koji su dolazili iz Carigrada i Džerningamova upozorenja, prisilili su Solzberija da uobliči britanski stav prema pitanju ujedinjenja jugoslovenskih naroda. U telegramu Lajardu upućenom 19. juna, Solzberi je upozorio na dobiti koje će nastati iz saradnje Velike Britanije i Austro-Ugarske: ona će obezbediti kontrolu nad Bugarskom i omogućiti ostvarenje austrougarskih planova u Bosni i Hercegovini. Okupacija ovih provincija, tvrdio je Solzberi, biće takođe u interesu Otomanskog Carstva, finansijski i vojno. Potom je dodao: "Time će se takođe sprečiti ujedinjenje dve slovenske (srpske) države - Srbije i Crne Gore - koje Porta neće biti dovoljno snažna da drži odvojene. Ovo ujedinjenje moglo bi da dovede do stvaranja slovenske konfederacije i, na kraju, do velike slovenske države koja bi se pružala od Pirota do Jadranskog mora". Time je Solzberi sve rekao. Međutim, njegovo gledište delili su i drugi. Dva dana kasnije, ser August Pedžet, savetnik britanske ambasade u Londonu, otišao je i korak dalje. Da bi se sprečilo stvaranje jugoslovenske federacije, tvrdio je on, "austrijska okupacija Bosne i Hercegovine mogla se smatrati nužnošću".
Time je britanski stav u Berlinu bio potpuno uobličen. On je bio određen potrebom da se zaštiti Otomansko Carstvo od daljih potresa, željom da se spreči teritorijalno širenje Srbije i Crne Gore i namerom da se onemogući nacionalnooslobodilački pokret jugoslovenskih naroda na Balkanu. Očigledno, Solzberi je nastojao da spreči dalje bujanje nacionalnih pokreta, koji su ugrožavali stabilnost i opstanak Turske; bio je uveren da ona enće biti u prilici da im se odupre u budućnosti. Da bi se izbegla svaka neprijatnost, Solzberi je zaključio da je bilo neophodno da se u Bosni i Hercegovini učvrsti Austro-Ugarska, koja će pomno pratiti sve što se oko nje bude događalo. Time je Solzberi priznao neuspeh Turske kao "staratelja evropskih hrišćana". Sada je ulogu staratelja imala da dobije katolička Austro-Ugarska. Ona je za to bila zainteresovana, između ostalog, i zato da bi sprečila širenje nacionalnih ideja među svojim slovenskim podanicima. Iz navedenog jasno proizlazi da je Velika Britanija podržala određene političke promene na Balkanu, ali je strogo vodila računa da njeni interesi ne budu dovedeni u pitanje.
Nakon razmatranja pitanja Bugarske, raspravljalo se, počev od 26. juna, o teritorijalnim problemima koji su se ticali Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Rumunije. Tokom rasprave britanski delegati su prihvatili zahtev turske delegacije da se prilikom određivanja granica Srbije primenjuju geografska i strategijska načela. U drugim pitanjima zastupali su drukčija načela. Sukob među njima nastao je kad su turski delegati odbcili britanski predlog o austrijskoj okupaciji Bosne i Hercegovine. Pošto je to dovodilo u pitanje ranije postignute sporazume, Bikonsfild i Solzberi zauzeli su preteći stav, upozoravajući turske delegate da će njihovu zemlju prepustiti svojoj sudbini ukoliko nastave da odbijaju predloženo rešenje za Bosnu i Hercegovinu. Na sednici održanoj 28. juna, Solzberi je objasnio da velike sile nisu smele i mogle dopustiti da Bosna i Hercegovina pripadnu Srbiji i Crnoj Gori, jer bi se time stvorio savez država koji bi ugrožavao svoje susede. Slično je govorio i Bikonsfild, naglasivši da je neuspeh Otomanske imperije da umiri pobunjene provincije ugrožavao evropski mir, a to se nije smelo dopustiti. Nije se zaustavio na tome, upozorivši prisutne: "Ako bi kongres prepustio da provincije (Bosna i Hercegovina - pr. D.Ž.) ostanu u stanju u kome su se sada nalazile, to bi dovelo do dominacije slovenske rase, koja nije bila spremna da pravedno postupa sa drugima". Njegove reči bile su indikativne, a aluzija dovoljno jasna. Prećutno, Srbija je označena kao pretnja evropskom miru i netolerantna prema drugim narodima. Svojim držanjem britanska delegacija je dovela do toga da je u ove dve provincije jedna tuđinska vlast bila zamenjena drugom, što je imalo nesagledive posledice.
Priznavanje nezavisnosti Kneževine Srbije Solzberi je uslovio prihvatanjem načela verske ravnopravnosti za sve koji su živeli unutar njenih granica. On je takođe zahtevao da kongres obaveže Srbiju da će poštovati trgovinske slobode i da neće uvoditi carine i druge tranzitne dažbine. Zalagao se takođe da kongres povuče nove granice Srbije i da se taj posao ne prepusti nekoj od njegovih komisija za razgraničenje; podržao je takođe zahtev turskog delegata Kara-Teodoru paše da se Srbija obaveže da će preuzeti na sebe isplatu dela otomanskog druga srazmerno prihodima okruga koji će joj pripasti. Takav stav proisticao je iz dela uputstva datog britanskim delegatima da se zaštite interesi britanskih podanika u pitanju isplate otomanskog duga.
Delegat Srbije, Jovan Ristić, tačno je uočio britanski stav i ocenio držanje njenih delegata, kao i razloge za njih. O tome je obavestio kneza Milana i Jevrema Grujića. Ristić, međutim, nije znao da je i zahtev za verskom tolerancijom potekao od Solzberija. Napomenuo je da su, pored britanskih delegata, obim budućih granica Srbije osporavali mnogi. U raspravama vođenim 1. jula, britanski delegati su istupali protiv ustupanja Vranja i Prepolca Srbiji; kad su razgovori o granicama Srbije bili nastavljeni, 8. jula, britanski delegati su se suprotstavili ustupanju Trna, Pirota, Vranja i Prepolca Srbiji; uporno su podržavali stavove i zahteve turskih delegata. Drugim rečima, otvoreno su se zalagali da Otomansko Carstvo sačuva strategijski povoljne granice prema svojim balkanskim susedima. Takav stav proisticao je takođe iz uputstava koje je uobličila britanska vlada. Nema sumnje da je on bio, bar delimično, uslovljen i strahom od Srbije i Crne Gore. Otomansko Carstvo očuvalo je povoljne granice zahvaljujući u velikoj meri zalaganjima britanske delegacije.
S druge strane, britanska delegacija je nastojala da mir na Balkanu očuva uvlačenjem Austro-Ugarske u te prostore. Solzberi je to otvoreno priznao: "Ubacivanje austrijske sile između dve nezavisne balkanske države osigurava bezbednost protiv njihove nove agresije ..." Želju da zaštiti Tursku od većih teritorijalnih gubitaka potvrdio je i lord Bikonsfild. Po povratku u Englesku, on je u pismu kraljici Viktoriji napomenuo da je najbolja potvrda da se u tome uspelo bilo veliko neraspoloženje koje se čulo u Rumuniji, Srbiji i Crnoj Gori.
Ubrzo potom, Bikonsfild se 18. jula obratio Domu lordova. Najveći deo govora posvetio je Bosni i Hercegovini, dodirujući usput Srbiju i Crnu Goru. Njima je otvoreno pripisao odgovornost za sve što se dogodilo u Bosni i Hercegovini i na Balkanu, naglasivši da su intrige, stalni suskobi, odsustvo duha javne odgovornosti, nacionalna mržnja, verska netrpeljivost i politički haos dominirali na tim prostorima. Takvo stanje zahtevalo je odlučne korake. Najvažniji među njima bila je odluka da se pozove Austro-Ugarska da zavede rad i mir; bio je pun hvale za njene sposobnosti da postigne taj cilj. Da bi umirio turkofilski nastrojenu javnost, upozorio je da prisustvo Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini nije predstavljalo deobu Otomanskog Carstva, kako su tvrdili mnogi. Potvrdio je da je britanska delegacija nastojala svim sredstvima da to spreči u Berlinu.
Solzberijeva tvrda da Srbija i Crna Gora nisu imale neki veći značaj za Veliku Britaniju i da njena delegacija nije obraćala pažnju na njih postaje, s obzirom na navedeno, neodrživa, prazna fraza. Britanska delegacija je zapravo učinila sve što je bilo u njenoj moći da dve države sputa, a njihovu afirmaciju spreči ili umanji.
Posmatrana u dužem trajanju, britanska politika otvorila je ulazak Austro-Ugarske na Balkan, u Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak, ubrzala odvajanje Srbije od Rusije i olakšala njeno uvlačenje u sferu političkih i privrednih pretenzija Austro-Ugarske. Time je doprinela, pored ostalog, da se stvore preduslovi za prevrat u Srbiji u maju 1903. godine, aneksiju Bosne i Hercegovine 1908 godine i balkanske ratove 1912-1913. godine. Oni su doveli do julske krize 1914. godine i izbijanja prvog svetskog rata.

Bratstvo, časopis društva " Sveti Sava ", Beograd, 1997. godina Citirajte ovaj clanak na Vasem sajtu

Da biste kreirali link ka ovom clanku na vasem sajtu,
kopirajte ovaj text ispod na zeljeno mesto na vasoj stranici.

Pregled :

Velika Britanija i Srpsko pitanje na Berlinskom kongresu 1878.godine
nedelja, 08 mart 2009

Komentari

Pretraga

RSS

Samo registrovani korisnici mogu ostavljati komentare!

Na mestu VOLJNO toolbar

Na mestu VOLJNO uvek aktuelan

Ilija Garašanin
subota, 27 decembar 2008

Srpski narod imao je tri velika državnika - Iliju Garašanina, Jovana Ristića i Nikolu Pašića. Za razliku od Ristića i Pašića, Garašanin je bio samouk državnik.
Ilija Garašanin je rođen 16. januara 1812. godine u selu Garašima Kragujevačke nahije. Otac Milutin Savić bio je učesnik oba ustanka, savetnik i istaknut trgovac iz vremena prve vladavine kneza Miloša i kneza Mihaila. Školovanje Ilijino bilo je neredovno i površno. Imućni otac dovodio je kući učitelja da mu decu uče knjizi. Potom je Iliju poslao u grčku školu u Zemunu i nemačku u Orahovici (Banat). Na tome se verovatno završilo njegovo školovanje, pošto nije pznato da je bilo gde izučavao druge "nauke".
Knez Miloš primio je Garašanina u državnu službu na očevu molbu i postavio ga za carinika u Višnjici (1834). Pronicljivi knez osetio je u darovitom mladiću budućeg državnika čim ga je sa 25 godina izabrao za člana Knjažeskog sovjeta (1837), najviše ustanove u zemlji. Ovu visoku dužnost nije obavljao dugo, pošto je u činu pukovnika imenovan za upravnika vojnog štaba (1838). Kad je reorganizovana državna uprava početkom 1839, osnovano je Vojno odeljenje pri Ministarstvu unutrašnjih dela, a za načelnika je postavljen Ilija Garašanin. Formiranje tzv. garnizonske vojske i donošenje vojnih zakona, pred pad kneza Miloša u vreme prvog namesništva (1839 - 1849), njegovo je delo.

Full article ...

Srpska država Nemanjića
utorak, 30 decembar 2008

Bio je to vek i veličanstven i tragičan. I trijumfalan i porazan. Nema u prošlosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće. Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne države i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Dečanskog, preko veličanstvenog Dušanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.
Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. Njene su granice bile znatno proširene i prema jugu i prema severu. Ali, unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija stabilizovala i održala. Središnja vlast nije se učvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije bilo rešeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logičan naslednik, mada je njegov mlađi brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na srpski presto, na osnovu sporauma svoga oca i kralja Milutina. Tako je počeo građanski rat u Srbiji.
Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Dečanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustoliči kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "blagodarovnim vencem kraljevstva srpskog" (6. januar 1322.). Oženio se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu između dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Vels, Prosek i još neke gradove u Makedoniji.
Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom republikom na jugozapadu. Krajem traće decenije četrnaestog veka, on je povratio Ston i Pelješac, verovatno i delove Huma.
Ali, srpskoj državi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je doći do ratnog sukoba.
Full article ...

Srpska despotovina - pad pod Tursku vlast
utorak, 30 decembar 2008

Kosovska bitka 1389. godine jeste bila tragedija srpske državne, ali nije bila i njen kraj. Konačna propast došla je sa padom grada Smedereva 1459. godine.
Još nekih sedam decenije Srbija je uspevala da opstane kao jedinstvena državna celina. Pritisnuta sa dve strane, stešnjena između Ugarske i otomanskog carstva, Srbija nije mogla dugo da izdrži. Pa ipak, poslednje godine bile su obeležene još jednim duhovnim uzletom Srbije. Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića, iako priznavajući vrhovnu vlast Turska, uspeo je da ponovo oživi srpsku državu u prvim decenijama XV veka.
Kosovo je odvelo u smrt gotovo svu srpsku gospodu. Os svih onih velikih porodica srpskih vladara i velmoža preživeli su samo Vuk Branković i kneginja Milica, žena kneza Lazara.
Neposredno posle Kosovske bitke, Milica je bila primorana da sama preuzme državnu upravu, štiteći tako interese svoja dva maloletna sina Stefana i Vuka. Ona se nagodila sa turskim sultanom Bajazitom, pristala je na plaćanje visokog poreza i dala svoju kćer Oliveru i Bajazitov harem. Cena je bila ogromna, ali je srpska kneginja ipak obezbedila, koliko je to bilo moguće, očevo nasledstvo svojim sinovima.
Full article ...

Sveti Sava
subota, 27 decembar 2008

Među sto najznamenitijih Srba sveti Sava je nesumnjivo najznamenitiji. Vraćajući se svojim korenima, Srbin uvek dolazi na kraju do svetoga Save i spoznaje da je to onaj ugaoni kamen na kome se zasniva celokupna zgrada srpske duhovnosti. Sveti Sava je temelj i poslednja odbrana srpskog duhovnog bića. Sve što je u duhovnom životu srpskih plemena postojalo pre Savine pojave, uklopilo se u njegov kulturni program kao osnov na kome će graditi višu fazu srpske kulture i sadržano je u njoj. Sve što je nastalo posle Save, oslonilo se na njega kao na nesumnjiv, pouzdan, neosporiv temelj od koga se počinje.
Rođen oko 1175. u prestonom gradu Rasu kao treći i najmlađi sin gospođe Ane i velikog župana svih srpskih i pomorskih zemalja Stefana Nemanje, dočekan je kao dar od Boga, roditeljima koji su već bili na pragu starosti. Ime Rastko, koje je dobio na krštenju, određuje, prema njegovom biografu Domentijanu, budući podvig duhovnog uzrastanja, ali mnogo konkretnije zakzuje na poštovanje srpske sredine Nemanjinog vremena prema opšteslovenskoj hrišćanskoj kulturi. začetoj u doba velikomoravskog kneza Rastislav u IH veku.
Rastko je proveo detinjstvo na očevom dvoru, koji je bio stecište najumnijih i najodlučnijih ljudi ih srpskih zemalja krajem HII veka, centar iz koga su kretale ideje i vojne za uspostavljanje državnog jedinstva, srpskih zemalja, odrastao je u idejama svoga oca i njegove generacije i ostao im veran. I ono što je Nemanja konkretno uradio za svoj narod, objedinivši ga u jaku državu sa kojom izlazi na svetsku pozornicu, Sava će učiniti na duhovnom planu, daće ujedinjenoj zemlji Srba njenu dušu, objediniće sve Srbe u jedinstvenu duhovnu zajednicu. Dok je Nemanjina državna celina kroz istoriju prolazila kroz uspone i padove, ali nikad ne prestaući da deluje kao svest o svojoj neophodnosti, Savina tekovina, duhovo jedinstvo srpskog naroda, traje do današnjeg dana - nezavisna od spoljnih činilaca, ona ima slobodu trajanja u dubinama narodnog bića.
Full article ...

Marko Kraljević
subota, 27 decembar 2008

Epski lik Marka Kraljevića snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od stvarnosti. Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov, posebno na oca, kralja Vukašina, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka. Pravičnost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašinai Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je bila drugačija.
Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva postali su najmoćniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre sv ega, ogledala se u teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama sa Balšićima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je ćerkom bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak cara Uroša i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa, a Uglješa je u Serskoj oblasti sa titulom despota nasledio staru caricu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je čak proširio istočne granice srpske države iz doba Stefana Dušana. Mrnjavčevići su ostvarili čvrstu vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na razgranate porodične veze posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj teritoriji.
Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kraljnja i na taj način zvanično postao prestolonaslednik. To potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke "zapovešču i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se kada je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. proglašenjem Marka za mladog kralja potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjića.
Full article ...

Car Dušan
subota, 27 decembar 2008

Za vladavine kralja, a potom cara Dušana, srpska srednjovekovna država dostiže svoj zenit: teritorijalno, ovaj potomak Stefana Nemanje bejaše osvojio "dve trećine Balaknskog poluostrva", "devet desetina vizantijskog carstva". U XIV veku, piše S. Ransimen, "car Stefan Dušan bio je možda najmoćniji vladalac u Evropi": pošto bejaše zauzeo Epir, Tesaliju, Etoliju i Akarnaniju, njegova država prostirala se "od Dunava do Korintskog zaliva, i od Jadrana do Jegejskog mora" (G. Ostrogorski). Vizantiji bejahu preostali jedino Trakija, skoro opustela i izmučena dugogodišnjim ratom, Solun i Carigrad. Poslednjih godina vladavine cara Dušana, njegova osnovna politička želja bila je osvajanje Carigrada. Više puta ponovljeni predlozi Mlecima da uđu u koaliciju s njim, nisu prihvaćeni: bez učešća ratne flote (koju nije imao), Carigrad je bio neosvojiv. Iako se gordo potpisivao sa "Stephanus redž.... fere totius imperii Romanie dominus" (,,.....gospodar skoro celoga carstva Romanije "), ili "car Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom", "car Srbije i Romanije, despot od Arte, grof od Vlahije", Stefan Dušan nije imao moći ni dovoljno istorijskog "vremena" da višedecenijski nemanjićki san (počevši od kralja Stefana Uroša II Milutina) dogradi u stabilno državno zdanje: carstvo koje će uspešno zameniti hiljadugodišnju Vizantijsku imperiju na Balkanu. Smrt je pretekla ovog vladara u njegovim ambicioznim planovima: umro je relativno mlad, u četrdeset i osmoj godini života. Izvanredni vojni i politički uspesi Stefana Dušana, ostvareni u kratkom vremenu, nisu mogli da budu praćeni odgovarajućim procesom ekonomskog, privrednog i kulturnog uobličenja i učvršćenja srpsko-grčke zajednice: stoga je njegova državna tvorevina bila tako kratkoveka. Posle njegove smrti, srspko carstvo se raspalo na državice koje su vodili oligarski: brojne parcijalne interese nije više mogao ujediniti nijedan steg, nijedna moćnija vlasteoska kuća.
Full article ...

Karađorđe Petrović
subota, 27 decembar 2008

Đorđe Petrović, poznatiji pod nadimkom Crni Đorđe ili Karađorđe, rodonačelnik je i osnivač dinastije Karađorđevića. Istoričari nisu uspeli da utvrde kad je Đorđe rođen, ali su došli do uverenja da je ugledao svet, najverovatnije, 14. novembra 1762. godine u Viševcu. Ime svetitelja čije je ime poneo nagoveštavalo je da će Đorđev život biti mučenički. Malo pouzdanih podataka imamo o njegovom životu pre Ustanka, zato su mnogi događaji pretočeni u legendu ili su obavijeni tamom. Njegovi roditelji bili su Petar i Marica Živković iz Masloševa. Brojna porodica Petrović živela je na tankoj imovini, pa se više puta preseljavala, a najduže je boravila u Zagorici. U Topoli se nastanila posle Kočine krajine.
U jesen 1785. ili u proleće 1786. Đorđe se oženio Jelenom Jovanović iz Masloševa. Potom je, iz više razloga, bio prinuđen da beži s porodicom u Srem, gde su ostali do kraja poslednjeg austrijsko-turskog rata. Bekstvo u Austriju 1876, kao i ono iz 1813. godine, dva su najteža trenutka u Karađorđevom životu. U Sremu je ostao dve godine, dok se nije priključio austrijskoj vojsci u ratu protiv Turske (1788 - 1791). Kao dobrovoljac ratovao je u Mihaljevićevom frajkoru, pod komandom Radiča Petrovića. Teško je razlučiti kad je Karađorđe u ovom ratu nastupao kao frajkorac, a kad kao hajduk. Austrija ga je obdarila medaljom za hrabrost i dodelila podoficirski čin buljubaše. Osnovna odlika ovog rata je masovno učešće Srba u njemu. Iskustvo i pouke koje su tada stekli bili su im kasnije dragoceni. Karađorđe je obišao celu Srbiju, upoznao mnoge ljude u njoj i u austrijskoj vojsci i usavršio veštinu ratovanja.
Između Kočine krajine i Ustanka Karađorđe se dva puta odmetao u hajduke - pre dolaska Hadži Mustafa-paše za beogradskog vezira i u vreme dahija. Hajdučku slavu nije brzo stekao, možda i zato što je bio u četama slavnih harambaša Laze Dobrića i Stanoja Glavaša. Sam je, potom, izborio položaj harambaše, okupivši družinu od "preko stotine" hajduka. Uspostavljanje samouprave u Beogradskom pašaluku za vezirovanja Hadži Mustafa-paše dopustilo je Đorđu da se mane hajdučije, da uredi svoje imanje u Topoli i povremeno učestvuje u srpskim odredima protiv Pazvan-oglua (1796, 1798). U to doba on je stekao, za ondašnje prilike, prosečan imetak.
Full article ...

Jovan Jovanović Zmaj
subota, 27 decembar 2008

Ako je iko u svom vremenu bio opštenarodni, nacionalni pesnik, onda je tu čast bez sumnje dosegao Jovan Jovanović Zmaj. Nije bilo pismena čoveka da za Zmaja nije znao, pa i danas se veoma često citiraju, ili pevaju njegovi stihovi, a da se ne zna čiji su - toliko je Zmajevo pesništvo postalo i ostalo deo živog narodnog predanja.
Zmajev pradeda, Cincarin, Konstantin, doselio se u DžVIII veku iz makedonskih krajeva u Novi Sad. Trgujući žitom i stokom obogatio se, pa je njegov sin Jovan, već veoma ugledan trgovac, i plemstvo dobio. Zmajev otac Pavle, advokat i senator, bio je među prvim građanima novosadskim. Njegov prvenac, Jovan, rodio se 24. novembra 1833, posle njega još četiri sina i kći, ali će na životu ostati samo tri Zmajeva brata: Đura, Kornel i Mita. Mali Joca, koga je očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija već bio proročki blagoslovio rečima: "Dabogda pesnik bio!", pošao je u osnovnu školu, pa 1844. u gimnaziju novosadsku. Godinu dana proveo je van kuće, u Halašu, da bi naučio mađarski. Po povratku, završava peti razred gimnazije, pa završni šesti, već u smutnim vremenima bune 1848/49, kada je porodici Jovanović, izbegloj u Srem, izgorela kuća. Posle bune, prvi gradski načelnik Novog Sada bio je Pavle Jovanović, a njegov Joca volonterski pristav gradskog kapetana. Školovanje nastavlja na liceju u Bratislavi, Modri i Trnavi. Započinje studije prava u Beču, nastavlja u Pešti, pa u Pragu, pa opet u Pešti, ali studije prekida 1857, zbog očeve bolesti i siromašenja. Izabran je za aktuara novosadskog magistrata, pa za podbeležnika. Oženio se Ružom Ličanin 1862, a sledeće godine seli se u Peštu, gde će biti upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske, uz studije na Medicinskom fakultetu koje je završio krajem 1869. Lekar je u Novom Sadu, pa u Pančevu, gde mu 1872. umire Ruža, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom, jedinim detetom koje je nadživelo majku - Mirko, Tijana, Sava, Jug ni detinjstvo nisu doživeli. Prelazi u Futog za opštinskog lekara. Uz njega i Smiljku je udovica Marija Kostić sa ćerkom Marijom koju je Zmaj usvojio, kao i nešto kasnije rođenu Anku. Ne doživevši drugi rođendan, umire i poslednje Ružino dete, Smiljka. Porodica i uteha su mu poćerka Maca i kći Anka, no i njih će nadživeti; obe su umrle 1901. Ponovo je lekar u Novom Sadu, od 1874, pa u Sremskoj Kamenici. Pozvan u Beograd, bio je dramaturg Narodnog pozorišta 1878-1880. Najdužu lekarsku praksu imao je u Beču 1880-1889, zatim je kratko opet u Sremskoj Kamenici, pa u Beogradu 1890-1898, te Zagrebu 1898-1901. Poslednje stanište mu je bila Sremska Kamenica, gde je umro 14. juna 1904. Njegova kuća pretvorena je u muzej.
Full article ...

Velika Britanija i Srpsko pitanje na Berlinskom kongresu 1878.godine
nedelja, 08 mart 2009

Najznačajniji srpski i juguslovenksi političar, državnik i diplomata na razmeđu HIH i HH veka, Nikola Pašić rodio se u Zaječaru 18. decembra 1845. Preci su mu bili iz istočne Makedonije. Otac je obrađivao zemlju i bavio se trgovinom. ostavljajući majci da "drži kuću" i vaspitava decu, što je ostavilo dubokog traga u formiranju karakternih osobina Nikole Pašića. U školu je krenuo dockan, s nepunih jedanaest godina. Kao odličan đak u osnovnoj školi i šestorazrednoj gimnaziji koju je pohađao u Negotinu, Zaječaru i Kragujevcu, upisao se 1866. na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Pošto je bio odličan student, srpska vlada ga je kao državnog pitomca ("blagodejanca") uputila 1868. na školovanje u Cirih, na čuvenu Politehničku školu, gde je 1872. stekao stepen inženjera građevine i visoko stručno obrazovanje iz geodezije. Posle jednogodišnje prakse, koju je obavio na gradnji pruge Budimpešta - Beč, vraća se u zemlju i tu otpočinje njegova stručna i politička karijera, bogata, raznovrsna i puna obrta.
Nikola Pašić se još u Beogradu upoznao s idejama Ujedinjene omladine srpske, a u Cirihu je pripadao prvom organizovanom i teorijski osmišljenom krugu srpskih socijalista Svetozara Markovića. Kao socijalni i nacionalni revolucionar (aktivno učestvovao u organizovanju "Crvenog barjaka" u Kragujevcu 1875. i Bosansko-hercegovačkom ustanku 1876), Srbiju je zamišljao kao demokratsku državu uređenu po principu razvijenih opštinskih samouprava, najpe je videći u dunavskoj konfederaciji, a zatim u Južnoslovenskom savezu sa Bugarskom i Crnom Gorom. Sveslovenska ideja ga je privlačila zbog značaja rusije kao svetske sile u "oslobađanju i ujedinjenju srpstva". S podozrenjem i zebnjom je gledao na "zapadnjačko" i kataličko otuđenje Hrvata i Slovenaca, na nepovoljan položaj Srba izvan matice, ali s nije odricao ideje da u budućnosti dođe do "sloge Srbo-Hrvata". Po obrascu tadašnje romatičarske istoriografske škole, bio je ubeđen da su se Južni Sloveni doselili na područje evropskog jugoistoka sa tri plemenska imena, ali u kompaktinim i duhovno jedinstvenim masama i da su ih tokom vremena velika carstva politički i verski podelila i otuđila. Međutim, u praktičnoj politici, modernu Srbiju nije želeo da gradi na srednjovekovnoj romantičarskoj tradiciji "Dušanovog carstva" već na tragovima "srpske revolucije" iz 1804.
Full article ...

Propast Srpskog carstva
utorak, 30 decembar 2008

Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Beča.
Jedini su Srbi predvideli sudvinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu.
Strahoviti poraza na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, zemlja je opustela, zvladala je glad, strah i panika.
Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.
Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići (Dragaši), Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Full article ...

Arsenije III Čarnojević
subota, 27 decembar 2008

U životu srpskoga naroda patrijarh Arsenije iii Crnojević imao je vrlo vidnu ulogu. Profesor Radoslav M. Grujić od najboljih njegovih poznavalac, daje mu čak mesto iza sv. Save i patrijarha Makarija Sokolovića.
Pošto je patrijarh Maksim teško oboleo marta 1669. godine, a njegova bolest "nije kretala na bolje i on stalno bio vezan za postelju, počelo se u Patrijaršiji misliti na njegova naslednika. Izgleda, međutim, da su neki članovi sinoda mislili da se patrijarh može vremenom još i oporaviti, pa se došlo na ideju da se obolelom patrijarhu postavi pomoćnik - koadjutor. Po svoj prilici pod uticajem obolelog patrijarha, izbor je pao na mladog i sposobnog igumana pećkog manastira, Arsenija rodom sa Cetinja, izgleda od sporedne loze Crnojevića" (Jovan Radonjić).
Kao koadjutor obolelog patrijarha Maksima, iguman Arsenije je izabran za mitropolita hvostanskog 1669. godine. Na Spasovdan iste godine izvršena je episkopksa hirotonija o kojoj nam govore i natpisi sa zida manastira Gračanice.
Budući da nije bilo nade za ozdravljenje obolelog patrijarha Maksima, mitropolit hvostanski Arsenije je krajem 1672. godine izaran za pećkog patrijarha.
Patrijarh Arsenije iii je rođen u Cetinjskom plemenu 1663. godine. Sam za sebe kaže da je "od Cetina rožden(i)em". Vrlo rano već 1665. godine, postao je iguman brojnom bratstvu Pećkog manastira i kao taka stekao ugled i poverenje kod patrijarha Maksima i mitropolita sabranih oko pećkog prestola.
Full article ...

Jefimija
subota, 27 decembar 2008

Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne.

Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine. (Njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine.) Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sima; Ser, prestonicu ove južne srpske države na razvalinama velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.

Full article ...

Krsna slava i njen značaj u Srpskom narodu
nedelja, 08 mart 2009

Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan, zapisao je u Rječniku Vuk Karadžić. Krsna slava je prastari običaj u kome se proslavlja domaći zaštitnik i davalac, koji su, među Slovenima, a i drugim narodima, najbolje održali Srbi. Danas je krsna slava običaj da pojedine porodice i rodovi smatraju svojim zaštitnikom jednog hrišćanskog svetitelja i uz posebne obrede i gozbu proslavljaju njegov praznik. Inače, tragove ovoga običaja imali su svi Sloveni pa i Indoevropljani, Tračani, stari Grci, Dačanai, Iliri (sa ostacima kod Cincara i Arbanasa), Rimljani i drugi. Ali, kao običaj krsna slava se održala pre svega kod pravoslavnih Srba a do pre nekoliko decenija i svih Makedonaca. Sporadično je ima ili je bilo i kod Hrvata katolika u Hercegovini, srednjoj Bosni, Dalmaciji, Lici i Slavoniji. Ima je takođe kod Arbanasa katolika, a pod srpskim uticajem bilo je i kod Rumuna.
Full article ...

Radomir Putnik
subota, 27 decembar 2008
Vojni istoričari s razlogom smatraju da je Radomir Putnik bio "najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama", koja je na kraju doživela svoju apoteozu na dnu poraza.

Rodio se 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Po završetku prvog razreda više gimnazije, stupio je (septembra 1861) u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao osmi u rangu. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 31. decembra 1866. i postavljen za komandira voda 4. poljske baterije, ali tu dužnost nije primio, već je, kao dobar crtač, zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. Na tog dužnosti ostao je do januara 1867, kada je upućen u trupu i postavljen za komandira voda, da bi mu tek posle dve godine bila poverena osnovna artiljerijska jedinica - baterija.
Već na tim prvim oficirskim dužnostima, Putnik je - shvativši da se nacionalno oslobođenje ne može uspešno dovršiti iznuđenim reformama i hatišerifima turskog suverena, već samo krvlju i oružjem - marljivo pripremao sebe i svoje jedinice za ostvarenje tog uzvišenog cilja. U istoriji nema primera da potporučnik piše uputstvo za obuku trupa, kao što je to učinio Putnik 1868. godine. Upravo od tada, njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga vidno je prisutan: najpre u radu generalštabne komisije, formirane neposredno po završetku srpsko-turskih ratova 1876-1878, s ciljem da srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama; zatim u objavljivanju priručnika Artiljerija u gradskoj vojni, u kome je obradio sve vidove ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava od blokade do odsudnog napada; najzad, u obogaćivanju programa obuke starešinskog kadra (početkom devedesetih godina prošlog veka), kada je, u svojstvu pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, u taj program uneo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj na ujednačavanje pogleda na doktrinarne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga bio izuzetno snažan. Taj uticaj nije prestao ni posle preranog i neopravdanog penzionisanja 1896. godine, već se ispoljavao u pripremi kapetana za majorski ispit i objavljivanju dvotomne studije Služba generalštaba, koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira.
Full article ...

Dušanov zakonik
subota, 27 decembar 2008

Zakon blagovernago cara Stefana, odnosno Dušanov Zakonik, najglasovitiji je spis srpskog srednjovekovnog prava. Nastajao je u dve etape u drugoj polovini pete i prvim godinama šeste decenije četrnaestoga veka.

Sačinjen je od osnovnoga Zakonika (članovi 1‡135) i dopuna koje je namah uzrokovala primena Zakonika u praksi (članovi 136‡201). Osnovni deo Zakonika ukazuje na Dušanovu težnju da novonastalu carevinu učini što pre pravnom državom. Dopune, pak, sadržajem, isticanjem onoga što mora naknadno i dodatno da se pravno reguliše ‡ nedvosmisleno odslikavaju svu krhkost i moralnu klonulost novozasnovane carevine.

Full article ...

Srednjevekovna Bosna
utorak, 30 decembar 2008

Istorija srednjovekovne Bosne odavno je predmet svestranog izučavanja raznih nauka. Pored razloga za naučnu prirodu izučavanje je bilo podstaknuto i sposobnošću postojanja i života srednjovekovne bosanske države, koja je pored opštih odlika feudalnog balkanskog društva imala i niz posebnosti. Udaljenost od kulturnih, administrativnih i državnih centara Vizantije, Vatikana i Ugarske, kao i otežan saobraćaj (usled konfiguracije terena) odrazio se na organizovanje države, njeno stabilizovanje, a posebno na duhovni i kulturni život stanovništva. To je uticalo i na stvaranje, količinu i sadržajnost, pisanih istorijskih izvora, na izgradnju sakralnih objekata, nadgrobnih spomenika i drugih proizvoda materijalne kulture. Usled toga određene strane i periodi iz istorije Bosne ostali su ili u dobokoj tami prošlosti ili nedovoljno opisani. Takvo stanje pogodovalo je preteranoj politizaciji istorije Bosne; iz njenog srednjovekovnog postojanja pokušavalo se pronaći opravdanje za njenu okupaciju, anektiranje i prisvajanje.
Teritorija na koju će se naseliti slovenska plemena i na kojoj će se obrazovati bosanska država nije bila pusta. U dolinama reke Drine, Bosne, Vrbasa, Une i Neretve, kao i na visoravnima (Glasinac) i kraškim poljima (Kupreško, Livanjsko i dr.) još u praistorijsko doba razvijala se civilizacija. Brojni arheološki nalazi svedoče o autohtonosti tzv. starobalkanskih plemena, ali i njihovim trgovačkimodnosima sa grčkim i italskim stanovništvom. Uticaji grčke civilizacije pojačani su posle stvaranja grčkih kolonija na istočnoj obali Jadranskog mora. Za Bosnu je osobito bila važna Narona (na ušću Neretve) odakle se, dolinom Neretve lako prodiralo u unutrašnjost Bosne.

Full article ...

Srbi pod Turskom, Austrijskomm i Mletačkom vlašću
utorak, 30 decembar 2008

U vreme vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566) Osmansko Carstvo je doseglo vrhunac svoje moći; sazrelo je u svetsku silu kojoj se tada razjedinjena Evropa nije mogla uspešno odupreti. U silnom zamahu, progutavši gotovo celu Ugarsku, Turci su se zaustavili tek pred zidinama Beča. I najsevernije teritorije nekadašnje srpske despotovine uveliko su bile uključene u novu, administrativnu i vojnu organizaciju Turskog Carstva; bile su razvijene u nekoliko beglerbegluka (Rumelijski, Budimski, Bosanski, Temišvarski) i mnoštvo sandžaka. Tih godina je iščezao i poslednji odblesak srpske državnosti, titula despota (bez despotovine), koju su ugarski vladari darovali zapovedniku srpskih odreda, osloncu odbrane ugarskih granica od upada Osmanlija. U bici kod Gorjana, 1537. godine, hrabro se odupirući Turcima, poginuo je Pavle Bakić, poslednji srpski despot.
Obezglavljeni srpski narod potisnut je s istorijske pozornice. Najvećim delom pretvoren je u bespravnu raju, koja je obrađivala zemlju, izdržavala spahije i davala državi poreze. S druge strane, određeni broj ljudi je uključen u različite pomoćne vojničke službe, zbog čega je bio oslobođen izvesnih vanrednih danaka.
Izgubivši državu Srbi nisu izgubili sećanje. U surovoj borbi za opstanak, da bi preživeli kao narod, potražili su utehu u svojoj istoriji pretočivši je u epske pesme. Kult svete loze Nemanjića i zavetna Lazareva misao, zajedno sa savremenim junačkim podvizima hajduka i uskoka, ostali su vekovima u narodnom pamćenju. To nije bio samo odraz žala za izgubljenim, nego svesna borba za održanje samosvesti, i naročito, osobeni moralni podsticaj narodu da istraje do onog trenutka kada će sopstvenom odlukom iznova i konačno ostvariti svoju državu.
Jedina stara srpska feudalna ustanova koju je zadržalo Osmansko Carstvo bila je srpska pravoslavna crkva. Posle pada despotovine Pećka patrijaršija je zapala u veliku krizu usled nemaštine i neprestanih sukoba oko jurisdikcije s Ohridskom arhiepiskopijom. Izvesno vreme joj je čak bila i potčinjena. Ipak, 1557. godine, u vreme sultana Sulejmana Veličanstvenog, a najviše zahvaljujući mudroj i dalekovidoj politici Mehmed-paše Sokolovića, Pećka patrijaršija je obnovljena. Njena jurisdikcija se prostirala nad skoro svim teritorijama koje je nastanjivao srpski narod, bilo da se on nalazio u Osmanskom ili Austrijskom Carstvu. Prvi put u istoriji skoro sav srpski narod bio je okupljen u jednoj zajednici. Od tog trenutka srpska crkva je prevazišla svoj isključivo duhovni karakter. Trudeći se da u narodu sačuva veru, u godinama i vekovima koji su se činili toliko beznadežnim, održavala je njegovu duhovnu snagu, i štitila ga od pokušaja islamizacije, nasilnog pokatoličavanja i unijaćenja (prelazni stepen u prihvatanju katoličanstva).
Full article ...

Mihajlo Pupin
subota, 27 decembar 2008
Potekao iz malog sela Idvora, "koje ne možete naći ni na jednoj zemljopisnoj karti", kako je napisao u autobiografiji, upornom borbom i neumornim radom Mihailo Pupin je izborio sebi visoko i slavno mesto u svetskoj nauci.

Za razliku od našeg drugog velikog Srbina Nikole Tesle, koji je u Ameriku stupio kao priznati elektrotehničar, Pupin je tamo došao kao dvadesetogodišnjak bez završene škole, zanata i znanja engleskog jezika. Zato je morao da provede šest teških godina borbe za opstanak prihvatajući se gotovo svakog posla koji je mogao naći. Bio je farmer, nosač uglja, moler, drvoseča i fabrički radnik. Radio je ono što je naučio u Idvoru od oca, uglednog seljaka i mudre majke koja ga je uvek podsticala da uči i ode u svet u kome je videla sinovljevu budućnost. U kući je vaspitavan u duhu srpskih tradicija kojima je ostao veran do kraja života. U dvorskoj osnovnoj školi stekao je skromno znanje koje je proširio u gimnaziji u Pančevu. Njegovo redovno školovanje prekinuto je onda kada je na protestnoj bakljadi uhvaćen da gazi spaljenu austrijsku zastavu. Morao je da napusti Pančevo i nastavi školovanje u Pragu. Ubrzo ga je stigla nova nesreća, imro mu je otac; kako više nije mogao da očekuje finansijsku potporu od porodice, on se praktično bez centa u džepu upućuje u Ameriku.
Posle mukotrpnog prelaska Atlantika i teškog razdoblja borbe za goli život u Americi, onog trenutka kada je dobio bolji posao u fabrici keksa, prihvatio se učenja u fabričkoj večernjoj školi. Bila je to njegova životna šansa i on se s ogromnom energijom posvećuje učenju engleskog, latinskog i grčkog jezika, istorije i prirodnih nauka. Cilj mu je bio da se pripremi za polaganje prijemnog ispita na Kolumbija-univerzitetu, što je uspeo 1879. godine. Na studijama se izdržavao od sopstvenog rada i malih nagrada koje je dobijao kao uspešan student. Tek na trećoj godini studija prestao je da se bavi fizičkim radom - onda kada je uspeo da dođe do sredstava za život podučavajući studente.
Svoje izuzetne kvalitete Pupin je iskazao na Univerzitetu; pružila mu se prilika da nastavi postdiplomske studije. Jedno vreme, on se kolebao da li da nastavi studije jezika ili da se bavi tehnikom. I na jednom i na drugom polju postigao je odlične rezultate. Konačno, prevagnula je želja za studijama tehnike i tako se ubrzo našao u Evropi - u Kembridžu, gde je došao sa željom da se bavi Maksvelovom elektromagnetskom teorijom.
Full article ...

Filip Višnjić
utorak, 30 decembar 2008

Prvi srpski ustanak (1804-1813), koji je Leopold Ranke nazvao "srpskom revolucijom", dao je, pored junaka i vojskovođa, ličnosti nesumnjive snage i veličine u sferama duhovnosti: filologa i preporoditelja nove srpske književnosti, Vuka Karadžića, državnika i memoaristu protu Matiju Nenadovića, pesnika Filipa Višnjića: od svih pevača od kojih je Vuk zapisivao pesme (Tešan Podrugović, slepa Stepanija, starac Milija, slepica iz Grgurevaca, starac Raško i drugi), najveću slavu u potomstvu s pravom je izborio Višnjić: on je pesnik ustanka. "Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe", zapisuje Milorad Panić Surep. I mnogo više od dokumenta epohe - ona je stvaralaštvo nastalo u okviru bogate tradicije srpske junačke pesme, i ravna po umetničkoj snazi ostvarenjima najvećih naših pesnika DžIDž veka.
Filip Višnjić rodio se u imućnoj i mnogočlanoj porodici Vilića, u bosanskom selu Trnavi, koje je pripadalo nekadašnjoj Zvorničkoj nahiji. U vreme neustaljenih prezimena, malog Filipa su po majci prozvali Višnjićem. Otac Filipov, Đorđe, rano je umro: udovica, mati Filipova, udala se u selo Međaše, blizu Bijeljine. Sa sobom je povela i sina. U Međašima, Filip je proveo detinjstvo. U osmoj godini života, posle preležanih velikih boginja, ostao je izrovašenog lica i slep. Dete koje nije moglo ništa od kućnih poslova da radi vezalo se za gusle i guslarsku pesmu: Filip je počeo da peva rano. "Pesme je s početka pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo", kazuje o njemu hroničar.

Full article ...

Živojin Mišić
subota, 27 decembar 2008
Životni put darovitog srpskog vojskovođe Živojina Mišića bio je, doista, "duga i teška borba". Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom "šeftelijom" (šljiva ranka) u selu Struganiku, kao najmlađe - trinaesto dete oca Radovana i majke Anđelije (Mišićevi roditelji imali su jedanaest sinova i dve kćeri). Posle mukotrpnog trogodišnjeg školovanja u Ribničkoj osnovnoj školi, "jednog lepog avgustovskog dana 1867. godine", mali Živojin je - "obučen u čisto novo i belo rublje" i ispraćen od brižne majke rečima: "Srećan ti put, bubice moja" - otputovao u Kragujevac, na "više školovanje".

Tu je završio prvi i drugi razred gimnazije, treći, četvrti i peti u Beogradu, a šesti ponovo u Kragujevcu, Po završetku šestog razreda gimnazije, upisao se u DžI klasu Artiljerijske oficirske škole, koju je završio tek 1880. godine (pitomci ove klase prekinuli su, posle druge godine, školovanje zbog rata s Turskom), tek dvadeset prvi u rangu, od ukupno 23 pitomca. Ovaj primer najbolje pokazuje da uspeh u školi nije garancija već samo pretpostavka za uspeh u službi. Valja međutim, reći da je Mišić pokazivao najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan operetivni rad i da je svoja prava teorijska saznanja proverio u surovoj ratnoj zbilji; učestvovao je u dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877 - 1878), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao dragocena ratna iskustva, ono što u školi nije mogao da nauči, sve da je bio i prvi u rangu.
U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je 1. bataljonom 5. puka Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima, što se jasno vidi iz njegovih Uspomena, u kojima je, pored ostalog, zabeležio: "Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje sa njemu svojstvenom lakomislenošću dozvoli da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja."
Full article ...

Lužički Srbi, njihova istorija i kultura
subota, 27 decembar 2008

Lužički Srbi, najmanje slovensko pleme, živelo je do ujedinjenja obe Nemačke u Istočnoj, a danas u Saveznoj Republici Nemačkoj, u oblasti na istoku od Berlina prema poljskoj granici, na jugoistoku prema čehoslovačkoj granici do Drezdena.

Dele se na dve oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima. To su Gornja i Donja Lužica, od kojih je prva bila u sastavu Saksonije, u nešto boljim uslovima, a Donja u Pruskoj, u gorim. Jezički pripadaju grupi zapadnoslovenskih jezika i dele se na dve, po nekima, govorne varijante, gornjolužičkosrpsku i donjolužičkosrpsku, ali je to jedan narod i jedan jezik. Lužički Srbi, najmanje slovensko pleme, živelo je do ujedinjenja obe Nemačke u Istočnoj, a danas u Saveznoj Republici Nemačkoj, u oblasti na istoku od Berlina prema poljskoj granici, na jugoistoku prema čehoslovačkoj granici do Drezdena. Dele se na dve oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima.

Full article ...

Prvi Srpski ustanak
utorak, 30 decembar 2008

Na prelomu vekova, kada je Francuska revolucija ustalasala čitavu Evropu, u senci velikih svetskih zbivanja, na Balkanu je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je korenito preobrazio duhovnu i političku svest srpskog naroda i vaskrsnuo srpsku državu. Istorijski značaj Prvog srpskog ustanka prvenstveno se ogleda u tome što je on već 1806. godine prerastao u nacionalnu revoluciju čiji je osnovni cilj bio oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Strahovita udarna snaga ustanka, velike vojničke pobede i brzo oslobođenje teritorija odjeknuli su širom Balkana i uticali su na nacionalno buđenje ne samo srpskog nego i svih okolnih naroda. Karađorđe, kao neprikosnoveni vođa ustanka, oblikovao je 1806. godine ustanički program u pravcu stvaranja države. Time je udario pečat nacionalnoj misiji Srbije kao slobodarskog jezgrda rasejanog srpskog naroda i odredio joj ulogu koja će obeležiti njenu istoriju u 19. i 20. veku.
Full article ...

Stepa Stepanović
subota, 27 decembar 2008

Pripadao je onoj generaciji pregalaca u Srbiji, koja nije stavljala mač u korice sve dotle dok nije srušila tursku i austrijsku carevinu, oslobodila svu podjarmljenu braću i u okviru zajedničke jugoslovenske države, koja je nikla na razvalinama tih carevina, uključila sve srpske zemlje. Dugu i briljantnu vojničku karijeru započeo je davne 1874. godine, kada je, umesto popovske mantije (što je, izgleda, u detinjstvu veoma želeo) obukao uniformu pitomca Artiljerijske oficirske škole (Vojne akademije), jer je shvatio da vreme nije bilo za molitve. Mada je srpska narodna vojska u to vreme bila naoružana puškama, čiji su fišeci pre punjenja morali da se grizu zubima, prvi paradni marševi te vojske izazvali su tako snažno slbodarsko nadahnuće srpske varoške inteligencije, kao da je, s pojavom tih rudimentarnih oblika vojne organizacije, uskrsla ratna moć nekadašnje srpske carevine. To nadahnuće je, nema sumnje, zahvatalo i Stepu Stepanovića, koji će postati jedan od organizatora i najslavnijih vojskovođa obnovljene srpske vojske.

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo d upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnost ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem tih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Od ukupno 3 pitomca koji su završili školu, Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu.
Full article ...

Srpska država u Zeti
utorak, 30 decembar 2008

Prve tragove ljudskih naseobina na današnjoj teritoriji Crne Gore srećemo već u periodu srednjeg paleolitika. Arheološki nalazi iz pećine Crvena stijena sadrže predmete iz različitih epoha za koje se pretpostavlja da su stare šezdeset hiljada i trideset pet hiljada godina. To su, uglavnom, oruđa za rad, oružja za lov, nakit i predmeti vezani za sakralnu upotrebu. Širom današnje Crne Gore u različitim predelima pronađeni su predmeti bliski Starčevačkoj kulturi, tako da tragovi ljudskih naselja, pre pojave pismenih podataka ukazuju na kontinuitet življenja na ovom prostoru.
Prvi pisani spomeni ljudskih naselja nalaze se u Pseudo-Skiliksovom delu iz četvrtog veka pre nove ere. Na teritoriji Boke živela su klirska plemena Ardijeji i Enheleji. Ilirik sa kojim su Rimljani ratovali za vreme Prvog Ilirskog rata (229-228 pre nove ere) i Drugog (219) bili su Ardijeji. Rimljani su uspeli da ih potisnu iz primorskih krajeva u unutrašnjost gde su izmrli. Južno od njih, oko Skadarskog jezera, živeli su Leojeji koji su već imali utvrđene gradove Skodra i Meteon. A u njihovom susedstvu obitavali su Dokleji. Rimska osvajanja završila su se Trećim Ilirskim ratom (107-108 pre nove ere). Rimljani su objedinili sve teritorije ali nisu uspeli da učvrste svoju vlast. Šeste godine posle nove ere Baton je digao ustanak koji je trajao tri godine. Tek pošto su ugušili Batonov ustanak, Rimljani su uspeli da učvrste svoju i da postepeno romanizuju ove predele. Kada je došlo do podele Rimske Imperije na Istočnu i Zapadnu, teritorija današnje Crne Gore pripala je provinciji Previlis ili Prevalis. Centar te provincije nalazio se u današnjem Skadru, a stanovništvo se bavilo uglavnom zemljoradnjom i stočarstvom. Prvi slovenski naseljenici dolaze u šestom veku, ali se ne zadržavaju dugo. Čini se da su to pre bili upadi radi pljačke nego zbog pravog naseljavanja. Stvarna slovenska kolonizacija nastaje u sedmom veku; Sloveni, najpre, napadaju zajedno sa Avarima, a posle samostalno, i osnivaju svoje prve veće naseobine. Dolazeći u dodir sa starosedeocima oni primaju mnoge običaje i navikavaju se na zemljoradnički život.
Sve do jedanaestog veka vesti o prvoj srpskoj državi u Zeti su prilično nepouzdane. Ono što može pouzdano da se tvrdi jeste da je ta prva srpska država obuhvatala oblast, kasnijih Brda, i jedan neveliki deo Crnogorskog primorja. Njena severna granica išla je od Risna prema izvoru Pive, a južna granica se spuštala prema Kotoru i Skadru. U jedanaestom veku vizantijski gradovi Kotor i Skadar postali su deo zetske države ali je većina stanovništva bila romanska i to će ostati sve do sedamnaestog veka.
Full article ...

--= NMS =--