Share this Mister Wong Digg Del.icio.us Slashdot Furl Yahoo Blogmarks Diigo Technorati Newsvine Googlize this Blinklist Facebook Wikio E-mail

Na prelomu vekova, kada je Francuska revolucija ustalasala čitavu Evropu, u senci velikih svetskih zbivanja, na Balkanu je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je korenito preobrazio duhovnu i političku svest srpskog naroda i vaskrsnuo srpsku državu. Istorijski značaj Prvog srpskog ustanka prvenstveno se ogleda u tome što je on već 1806. godine prerastao u nacionalnu revoluciju čiji je osnovni cilj bio oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Strahovita udarna snaga ustanka, velike vojničke pobede i brzo oslobođenje teritorija odjeknuli su širom Balkana i uticali su na nacionalno buđenje ne samo srpskog nego i svih okolnih naroda. Karađorđe, kao neprikosnoveni vođa ustanka, oblikovao je 1806. godine ustanički program u pravcu stvaranja države. Time je udario pečat nacionalnoj misiji Srbije kao slobodarskog jezgrda rasejanog srpskog naroda i odredio joj ulogu koja će obeležiti njenu istoriju u 19. i 20. veku.
Da bi se potpunije razumeo Prvi srpski ustanak 1804-1813, njegov početni uspeh, ne uvek predvidivi razvoj, i neumitni krah, zatim njegova istorijska veličina, odjek i brojne posledice, neophodno je da se u svetlu savremenih istorijskih okolnosti sagledaju i razjasne svi uzroci koji su do njega doveli.
Austrijsko-turski rad 1788-91, kod nas poznatiji kao Kočina krajina, ako i nije srpskom narodu doneo očekivanu slobodu, omogućio je hiljadama ljudi da prođu kroz austrijsku vojnu školu i steknu neophodno ratno iskustvo u borbi sa Turcima. Veliki deo oružja je ostao u narodu, a prvim članom Svištovskog mira Turska se obavezala da se neće svetiti pobunjenicima. S druge strane, najveći deo Beogradskog pašaluka bio je potpuno očišćen od Turaka. Na selu gotovo da ih nikada i nije bilo; vojska, činovnici i spahije čvrsto su se držali gradova i utvrđenja izlazivši samo onda kada je trebalo skupljati poreze.
U želji da reformiše već uveliko trulo Osmansko Carstvo i ojača centralnu vlast, sultan Selim III je nekolikim fermanima, od kojih je najvažniji onaj iz 1793, dao određenu autonomiju Beogradskom pašaluku. Utvrđen je stalni danak koji se davao odsekom, a skupljali su ga srpski knezovi, zajemčeni su bezbednost, sloboda vere i trgovine. Potvrđene su nahijske i kneževske samouprave. Ukinuti su čitlučki odnosi, a samovoljni janičari, kao osnovna prepreka novom poretku, proterani su iz Beogradskog pašaluka. Sklonili su se kod vidinskog odmetnika Osmana Pazvan-oglua, da bi odatle, iz neposredne blizine, stalno ugrožavali beogradskog pašu. U skladu sa centralnim reformama, novi beogradski paša Hadži Mustafa-paša, organizovao je narodnu vojsku, sastavljenu od Srba, koja je zajedno s redovnom turskom vojskom, 1797/98, s uspehom učestvovala u borbama protiv janičara. Tako stečeno samopouzdanje objašnjava ovu brzinu, efikasnost i zrelost s kojom su srpski ustanici pristupili kasnijim borbama.
Međutim, Napoleonov upad u Egipat primorao je Selima III da ublaži unutrašnje sukobe i dozvoli janičarima povratak u Beogradski pašaluk 1799. godine. Hadži Mustafa-paša i njemu lojalni Turci nisu imali snage da ih primoraju na poslušnost. U zemlji je zavladalo bezakonje, nasilje i pljačka. Otimačine i ubistva osvajali su nekažnjeni. Toga nisu bili pošteđeni ni Turci koji su podržavali Selimov režim. Posle ubistva kneza Ranka Lazarevića u Šapcu, janičari su se oborili i na samog hadži Mustafa-pašu, prodrli u beogradsku tvrđavu i pugubili ga 1801. godine. Vlast nad pašalukom preuzeli su vođe janičara, četvorica dahija.
Međutim, Srbi odavno više nisu bili ona nekada poslušna i plašljiva raja. Dobro naoružani i puni samopouzdanja, znali su da ni Tursko Carstvo nije bilo ona nekada nepobediva sila. Guste bukove i hiastove šume, van glavnih puteva gotovo neprohodne Šumadije, pružale su savršene mogućnosti za hajdučki otpor.
Neprestano doseljavanje ugnjetavanog i osiromašenog naroda iz raznih krajeva Balkana uvećalo je nekoliko puta stanovništvo Srbije u poslednjim decenijama 18. veka. Ovo je sa sobom donosilo jaku patrijarhalnu svest, očuvanu u kućnim zadrugama i knežinskoj i plemenskoj samoupravi. Što je još važnije, donosilo je svest o zajedništvu, o pripadanju jednom narodu premda rasutom širom jugoistične Evrope. Narodni pevač je održavao sećanje na davno izgubljenu državu, širio kult svete državotvorne loze Nemanjića i veličao junaštvo i podvige srpskih hajduka. Kroz srpsku pesu se negovao jedan visoki moralni obrazac, na kome su se oblikovali i pripremali naraštaji. Kosovska etika j razvila kolektivno osećanje odgovornosti za poraz, a okajanje greha i Lazareva zavetna misao podrazumevali su zajedničku žrtvu čiji je cilj postalo rušenje Turskog Carstva i stvaranje slobodne države. Koliko je to nadhnuće bilo istinski pokretač otpora svedoči savremeni turski izveštaj iz 1806. godine. Pored epske pesme, jednako važne duhovno pretpostavke revolucije bile su štampanje istorije srpskog naroda, od kojih je, bez sumnje, najčitanija bila Rajićeva Istorija (1794-95.), utemeljena na modernim racionalističkim pogledima. Nju je s heraldičke strane uspešno dopunjavala uvek rado gledana glasovita Žeparovićeva Stematografija (1741.)
Srbiji kao graničnoj oblasti veoma je odgovarao slobodan trgovinski promet između Austrije i Turske. Podstakao je razvoj poljoprivredne porizvodnje i doveo do stvaranja jakog i bogatog trgovinskog sloja, koji je pored knezova odigrao važnu ulogu u ustanku. I sam Karađorđe Petrović je spadao među njih. Zahvaljujući razvijenim poslovnim i prijateljskim vezama sa prečanskim Srbima oni su uhodanim kanalima vešto krijumčarili oružje, barut i olovo, neophodne za uspešan razvoj ustanka.
Srbi u Sremu i drugim oblastima Južne Ugarske sa neskrivenim oduševljenjem pomagali su ustanak koliko su mogli. Veliki broj njih je prebegao u Srbiju da bi učestvovao u borbama, iako je Austrija iz svojih interesa zabrinjavala svako uplitanje. Mnogi prosvećeni Srbi, kao Dostije Obradović, Ivan Jugović, Boža Grujović i drugi, utkali su sve svoje enciklopedijsko znanje u oblikovanje jedne nove države, zasnovane na modernim evropskim načelima.
Da se postojeće stanje više nije moglo trpeti, i da je još pre 1804. sazrela misao o velikom ustanku Srba u svim krajevima Turskog Carstva s ciljem da se konačno zbaci tuđinska vlast, svedoče akcije pivskog arhimandrita Arsenija Gagovića. On je 1803. godine bio primljen čak i kod ruskog cara, gde je izložio svoj plan o stvaranju "Carstva Slavjano-Serbskoga". Slično raspoloženje je izviralo i iz pisama crnogorskog mitropolita Petra I Petrovića i bačkog vladnike Jovana Jovanovića.
U jesen 1803. godine, u dogovoru sa Turcima koji su podržavali zakonitu sultanovu vlast, Srbi su počeli da se pripremaju na ustanak protiv dahijskih zuluma. Karađorđe je obišao celu Šumadiju spremajući sve knezove i viđenije domaćine za otpor. Knez Aleksa Nenadović je razvio živu delatnost u valjevskom kraju. Dahije su osetile opasnost da bi predupredile pobunu, rešile su da pobiju istkanute Srbe i tim obezglave narod. Međutim, seča knezova je imala sasvim drugačije dejstvo: izazvala je ustanak koji je buknuo neočekivanom žestinom. Njegova silina i nadahnuće učesnika jasno su svedočili o prelomnom istorijskom trenutku u koji je ulazio srpski narod.
Bili su sazreli svi uslovi neophodni za početak borbe za konačno oslobođenje. To se pokazalo upravo u ovom trenutku kada je ustanak od bune protiv janičarskog zuluma prerastao u borbu za vaskrs slobodne srpske države. Temelji državnosti udareni su ulogom Narodne skupštine, osnivanjem Praviteljstvujušćeg sovjeta i pisanjem Zakonika. Briljantne pobede kod Ivankovca, na Mišaru, Deligradu, bezbrojni primeri junaštva i požrtvovanja do samouništenja bili su previše živi u narodnoj svesti da bi mogli biti potisnuti gušenjem ustanka 1813. godine. Otvoren je istorijski proces koji se završio tek 1878. dobijanjem potpune nezavisnosti.
Kada je fermanom iz 1793. godine proglašena neka vrsta autonomije Beogradskog pašaluka, mada veoma ograničene, Srbi su mogli da odahnu. Janičarski zulumćari, osnovni uzrok narodnog nezadovoljstva, bili su proterani iz pašuluka. Nekoliko sledećih mirnih godina omogućilo je brzi privredni napredak. Predstavnici redovne turske vlasti, kao spahije, nastanjeni u gradovima, nisu se mešali u seosku samoupravu.
Vidinski paša Osman Pazvan-oglu, odmetnik i samozvanac, koji je pružio utočište beogrdskim janičarima, predstavao je stalnu opasnost po mir u Beogradskom pašaluku. Zato je hadži Mustafa-paša, u skladu sa reformama sultana Selima III, organizovao narodnu srpsku vojsku sa knezovima i buljubašama na čelu. Ova vojska, pod vrhovnom pašinom komandom, ponela je glavni teret u borbama sa vidinskim janičarima tokom 1797-98. godine. Međutim, rat sa Francuskom doneo je preokret: sultan je 1799. godine bio prinuđen da popusti i dozvoli janičarima povratak u Beogradski pašaluk.
Dolazak janičara označio je početak svih srpskih nevolja. Počeli su da se svete Srbima, pljačkaju i ubijaju. Teroru i nasilju nije se videlo kraja. Najposle su se toliko osilili da su udarili ina samog beogradskog pašu i pogubili ga 15. decembra 1801. godine. Predvodili su ih četvorica dahija. Aganlija, Kučuk Alija, Fočić Mehmet-aga i Mula Jusuf.
Dahijski zulum nije se više mogao trpeti. Šumadija je ubrzo bila preplavljena hajducima. na čelu najvećih hajdučkih četa bili su slavom ovenčani arambaše Stanoje Glavaš, Đorđe Ćurčija i braća Nedići.
U jesen 1803. godine kod Srba je počela da sazreva misao o otvorenoj pobuni. Srbe su podržavali Turci odani sulatanovim reformama. Na prethodno poslatu žalbu kojom su molili uspostavljanje nekadašnjeg poretka, od Porte nije stizao odgovor. Saznavši za tužbu i osetivši da se nešto krupno sprema, dahije su odlučile da pobiju najviđenije Srbe. Smatrali su da im najveća opasnost dolazi od odbor-knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina. Izuzetak ugled koji su uživali u narodu, njihovo bogatstvo ali i veze s Austrijom, ozbiljno su ih preporučivale za buduće vođe pobune. Zajedno sa njima, januara 1804. godine dahije su prevarili i posekli veliki broj istaknutih knezova (između 70 i 150) i drugih srpskih odličnika, pa čak i sveštenih lica (hadži Đera, hadži Ruvim).
Krenuli su bili Turci i na Đorđa Petrovića, međutim on je prihvatio borbu, pobio poteru te pobegao u šumu kod Stanoja Glavaša. Seča knezova bila je ona kap koja je prelila čašu. Narod se prihvatio oružja i počeo da pali turske hanove i palanke. "Svaki svoga ubijte subašu", kroz narodnog poveča pozivao je Karađorđe.
Jer je krvca iz zemlje proverela,
Zeman došÄ o , valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
(Početak bune protiv dahija)
Na Sretenje, 2. februara 1804. godine u Orašcu su se sastali narodni prvaci najvećim delom iz Kragujevačke, Rudničke i Beogradske nahije da se dogovore šta im valja dalje činiti. Na zboru je pala odluka o dizanju ustanka. Za vođu je bio najpre predlagan čuveni hajdučki harambaša Stanoje Glavaš. Međutim, on je to odbio s obrazloženjem da narod neće poći sa hajdukom, pa je predložio Đorđa Petrovića koji se već tada nametao autoritetom, čvrstim stavom i iskustvom u borbama. Gorostasnog lika, visokog morala i ogromne hrabrosti, bio je kao stvoren za predvodnika srpskog naroda u njegovim prelomnim istorijskim trenutcima.
Diže narod, krsti zemlju,
a varvarske lance sruši,
Iz mrtvijeh Srba dozva,
dunu život srpskoj duši.
Evo tajne besmrtnika!
Dade Srbu stalne grudi,
Od viteštva odvkinuta
unjim lafska srca budi!
(P.P. Njegoš, Gorski vijenac, odlomak.)
Ustanak se ubrzo rasplamsao u svim krajevima Beogradskog pašaluka. Turci su se zatvorili po gradovima i trđavama. Jedan od dahija, Aganlija, pokušao je da umiri Srbe obećanjima. Međutim, Karađorđe nije na to pristao, te je došlo do prvog velikog boja, 12. februara na Drlupi. Srbi su tada ranili Aganliju i poterali njegovih četiri stotine Turaka, goneći ih i sekući ih sve do Beograda. Tako se ustanak proširio sve do beogradskih zidina. Knez Vasa Čarapić je ponubio Gročansku nahiju, knez Sima Marković posavsku knežinu, a ubrzo za njima i knez Đuša Vulićević je saterao turke u smederevsku tvrđavu. Zapadnu Srbiju pokrenuli su vojvode Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević. Prvo su 9. februara zauzeli Palež (Obrenovac), a potom izvojevali značajne pobede na Beljinu i Svileuvi. Ove dve pobede omogućile su brzo uzimanje Valjeva, 6. marta istog dana kada su Šumadinci oslobodili utvrđeni Rudnik. Nešto kasnije pao je i Čačak.
S druge strane Morave, podigle su se Požarevačka i Ćuprijska nahija. Tokom marta ustanici su vodili tešku borbu sa krdžalijama Halila Gušanca. Izvojevali su tri krupne pobede: na Dubokom Potoku kod Ćuprije, kod brda Gilja i na Umovima kod Svilajnca. U bitkama su se proslavili Paulj Matejić, Milovan Resavac, Milenko Stojković, Stevan Sinđelić i Petar Dobrnjac, koji će i kasnije igrati istaknute uloge u ustanku.
Krajem marta bitke su već počele da se vode i oko većih gradova i utvrđenja. Karađorđe je osvojio Kragujevac, potom Batočinu, i na kraju, uz velike žrtve i Jagodinu. Bežeći ka Beogradu, Kučuk Alija je na Leštanima naleteo na Vasu Čarapića, koji ga je do nogu potukao otevši mu veliki plen.
Za dva i po meseca ustanici su oslobodili 10 od 12 nahija Beogradskog pašaluka. Bili su čvrsto orgnaizovani, puni samopouzdanja, sa odličnim vojvodama. Već u aprilu činili su vojsku od preko 25.000 ljudi. Ovako brz uspeh niko nije očekivao. Obim ustanka je polako počeo da prevazilazi okvire pobune protiv dahija.
Trezvenim vojvodama bilo je sasvim jasno da bez municije i drugih ratnih potrebština neće moći još dugo da izdrže, a kamoli da opsedaju utvrđene gradove. Krenuli su da traže saveznike. Prvo su se obratili za pomoć susednoj Austriji, računajući na pomoć i podršku srpskih graničarskih oficira. Međutim, iako je Austrija rado gledala na raspad turske vlasti u neposrednoj blizini svoje granice, spoljne diplomatske prilike nisu joj dozvoljavale da otvoreno pomogne Srbima jer bi to bilo mešanje u unutrašnje stvari Osmanlija. Ipak, ponudila je pomoć u posredovanju na Poroti. Nije ih smela sasvim odbiti od sebe, računajući da se kasnije može proširiti na ove krajeve, što su joj srpske vođe u početku i predlagali.
Nezadovoljni odgovorom ustanici su se odmah obratili ruskom caru, kao najvećem zaštitniku svih pravoslavnih u turskoj Carevini. U međuvremenu, početkom maja 1804. sastala se prva velika Narodna skupština u Ostružnici. Na njoj su Srbi formulisali svoje zahteve, od kojih su najvažniji bili povratak stare samouprave i proterivanje dahija. Naravno, janičarske vođe ove uslove nisu prihvatili. Sledećih dana pali su Požarevac i Smederevo; ostao je još Beograd, poslednje uporište dahija, oko koga se sabrala sva srpska vojska.
Sve do juna meseca Porta se nije ozbiljnije zabrinula za događaje u Srbiji. štaviše, njoj je sasvim odgovaralo da se uklone dahije kao uzurpatori redovne vlasti. Međutim, kada je u Carigrad stigla prva srpska delegacija, i kada su Austrija i Rusija preduzele prve diplomatske korake, sultan je shvatio da ne sme odugovlačiti rešavanje problema,internacionalizacija zapleta mogla je dovesti i do ozbiljnijih posledica. Zato je Porta poslala bosanskog vezira Bećir-pašu da stiša nemire, ukloni dahije i zavede redovnu upravu. Dolazak sulatanove vojske je uplašio dahije i naterao ih u beg Dunavom sve do Ada Kalea. Po pašinom naređenju, tamo ih je sustigao i posekao Milenko Stojković.
Međutim, Bećir-paša se nesvršena posla vratio u Bosnu. Niti su Srbi položili oružje i pustili sultanove činovnike u Beogradski pašaluk, niti je paša mogao ući u Beograd, u koji ga nije puštao vođa krdžalija Halil Gušanac. Svesni nemoći turskih vlasti Srbi se nisu pouzdali u obećanja, nego su rešili da nastave sa opsadom Beograda i da sa oružjem u rukama sačekaju pvoljnije, po mogućstvu strane garancije.
Ne čekajući skrštenih ruku ustanici su u septembru poslali prvu deputaciju u Petrovgrad. Srpski izaslanici Matija Nenadović, Jovan Protić i Petar Novaković Čardaklija obratili su se za pomoć ministru inostranih dela knezu Čartoriskom. Tada su po prvi put Srbi sasvim otvoreno zatražili autonomiju, poput one kakva su imala Jonska ostrva. Rusija je obećala podršku na Porti, a sa ustnicima je uspostavila stalni diplomatski kanal.
Krajem aprila 1805. godine sastala se nova skupština u Pećanima. Iz odluka koje su donesene postalo je očigledno da buna protiv dahija počinje da prerasta u otvoreni ustanak protiv turske vlasti. Zvanično, još uvek se tražila samo autonomija, ali sada bez turske vojske u pašaluku. Pokrenute su šire akcije da se ustanku pridruže i Crnogorci. Brđani i Hercegovci su se već komešali, pokrenuo se Timok, Leskovački pašaluk i Stara Raška. Sve Srbe, široko rasejane u dva carstva, zahvatio je opšti nacionalni polet. Uz naglašenu ideju zajedništva postala su sve glasnija prisećanja na staru srpsku slavu i sopstvenu državu. Pored narodne tradicije, s drug strane, nacionalnu svest budili su obrazovani Srbi iz Austrije, pre svih karlovački mitropolit Stefan Stratimirović i bački vladika Jovan Jovanović. probuđeno srpstvo progovaralo je kroz Dositejevu pesmu:
Vostani Serbije, mati naša mila!
I postani opet što si prije
bila!
Serbska tebi vopiju iskrena čada,
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi
I Serbe vozbudi
Bosna, sestra tvoja, na tebe
gleda!
Hercegova zemlja i Černaja Gora.
(Dostije Obradović, Vostani Serbije)
U isto vreme kada su poslali punomoćnike u Carigrad, ustanici su krenuli da očiste ceo pašaluk. U julu su pali Karanovac, Trstenik i Užice. Videvši da srpski pokretnik kako ne može da kontroliše i da ga umiri. Porta je zapovedila niškom Hafiz-paši da krene sa svojom vojskom od 6.000 ljudi ka Beogradu. Srbi nisu hteli da ga propuste. Ušančili su se na Ivankovcu, nedaleko od Ćuprije. Turska sila je navalila 6. avgusta. Vojvode Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su najpre dugo odbijali juriše, a potom, iznenada, navalili i naneli im istorijski poraz.
Bitka na Ivankovcu je po mnogo čemu ključna bitka u celom ustanku. Srbi su se prvi put suprostavili regularnoj turskoj vojsci, potpuno je porazili i posramili. Ovom bitkom ustanici su zapravo objavili otvoreni rat Turskom Carstvu. Ustanak je dobio novo obeležje: prerastao je u nacionalnu revoluciju, u borbu za konačno oslobođenje.
Zahvaljujući pobedi na Ivankovcu, ali i spletu međunarodnih okolnosti (Napoleonovo prisustvo u Dalmaciji), Srbi su postali važan međunarodni faktor. Dolazak zime ustanici su iskoristili da razviju diplomatsku delatnost, učvrste vlast na oslobođenoj teritoriji i udare temelje novoj državi. prema ruskom savetu u jesen 1805. godine osnovan je Praviteljstvujušči sovjet, kao vrhovna vlast, neka vrsta vlade. U početku je on imao i zakonodavnu ulogu. Za prvog predsednika Sovjeta bioje postavljen prota Matija Nenadović. Sve važne odluke Sovjet je mogao doneti jedino uz Karađorđevu saglasnost. Kod mnogih vojvoda javila se surevnjivost i žeđ za što većom i samostalnijom vlašću. U tome su se naročito isticali Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Pored međusobnih sukoba istaknutih vojvoda, postojala je i jaka težnja svih njih zajedno da ograniče i sputaju Karađorđevu vlast. Odlučan i prek kakav je bio Karađorđe je to umeo da spreči., znajući da razlaganje vlasti u vreme rata može samo oslabiti otpornu moć ustanika.
Krajem novembra 1805. godine održana je u Smederevu jedna od najvažnijih srpskih skupština. Zbog otvorenog rata uskraćen je harač Porti. Ustanici su rešili da se Beograd na svaki način zauzme i da se Srbi moraju napregnuti kao nikad ranije, i u ljudskom i u materijalnom smislu. Valjalo je obezbediti tekovine ustanka i maksimalno ojačati vojnu moć. Zato je rešeno da se u redove prime i Srbi dobrovoljci iz drugih krajeva Turske. Uedena je stroga disciplina među ustanike, a na narod je raspisan porez za nabavku ratnog materijala i popravku utvrđenja.
Početkom 1806. godine, pored diplomatske inicijative, ustanici su rešili da krenu i u vojnu ofanzivu. Milenko Stojković je pošao na Krajinu i Ključ i osvojio Poreč. U isto vreme, Petar Dobrnjac zauzeo Paraćin i ražanj, a Mladen Milovanović Kruševac. Kod Sokobanje su Petar Dobrnjac i Paulj Matejić potpuno razbili vojsku čuvenog Pazvan-oglua. Najdalje je stigao kapetan Radič Petrović, čak do Novog Pazara, ali je brzo suzbijen. U tom pohodu Tursi cu poharali i popalili Studenicu. Na zapadu, Milan Obrenović je utvrdio srpsku vlast sve do Višegrada i Mokre Gore. Najveći prodor bosanske vojske zaustavljen je 3. aprila na Čučugama kod Uba. Ovom pobedom konačno su bili priključeni Jada i Rađevina. Političke prilike u Evropi 1806. godine išle su na ruku Srbima. Rusi su uvideli da se sa srpskim ustanicima može računati u mogućim sukobima s Napoleonom ili Turskom, pa su počeli da ih pomažu ne samo diplomatski nego i sve većim sumama novca. Ta 1806. godina bila je godina najvećih uspeha srpskog ustanka. Nacionalno načelo, na kome su Srbi postavili rešavanje svog pitanja, bilo je potpuno prožeto duhom vremena obeleženog slobodarskim idejama Francuske revolucije. Dve sjajne pobede, na Mišaru i na Deligradu, proslavile su srpsko ime među svim porobljenim balkanskim narodima. Katastrofalan udarac bosanskoj vojsci Karađorđe je naneo 1. avgusta i na Mišarskom polju kod Šapca. Samo njegovo prisustvo i komandovanje u ovoj bitki nadahnuli su ustanike i ulili im osećaj nadmoćnosti, uprkos dvostruko načoj neprijateljskoj vojsci. sa oko 10.000 boraca, briljantnom taktikom iznenađenja Crni Đorđe je izvojevao pobedu, koju je proslavio i ovekovečio slepi guslar Filip Višnjić. Bosanska vojska se posle ovog poraza dugo nije mogla oporaviti. Odjek Mišarske bitke višestruko je uvećan pogibijom cveta bosanskog plemstva: Mehmed-bega Vidajića, Sinan-paše iz Goražda, Kulin kapetana i mnogih drugih zapovednika. Narodni pevač je tada porukom Kulinovoj kadi jasno izrazio nepokolebljivu rešenost ustanika da istraju u borbi do potpunog oslobođenja:
Rani sina, pak šalji na vojsku:
Srbija se umiritÄ ne može!
Na drugoj strani, na Moravi kod Deligrada, Srbi su već šest nedelja pružali junački otpor mnogoljudnoj vojsci rumelijskog kadije Ibrahim paše. Odolevali su ustanički šančevi pod komandom petra Dobrnjca i Stanoja Glavaša, sve do ovog trenutka kada je stigao glas o pobedi na Mišaru, a istom brzinom i Karađorđe sa pojačanjem. Ulivši novu snagu ratnicima, odlučio se na kontranapad i u borbama 22-23. avgusta krunisao pobedničku 1806. godinu.
Pobede na Mišaru i Deligradu pokrenule su čitave talase pobuna širom Turske i ubrzale priliv dobrovoljaca. Velike srpske pobede na svim bojnim poljima, ali i pogoršanje rusko-turskih odnosa, naterali su Portu da popusti zahtevima ustanika i otpočne pregovore. Srpski opunomoćenik Petar Ičko doneo je turske predloge kojima se pružila mogućnost za uspostavljanje Srbije kao vazalne kneževine, doduše u prilično nejasnim okvirima. Srpske starešine su odbile ove uslove; pored toga što odavno više nisu verovali Turcima, čekali su da rusija objavi rat Turskoj, pa da u novim političkim okolnostima pokušaju da ostvare potpunu nezavisnost.
Gotovo dve i po godine turski Beograd je odolevao ustaničkoj opsadi. Prilika se ukazala kada su prebeglica Konda barjaktar i Uzun Mirko Anostolović smelim prepadom zauzeli Varoš kapiju.
Srpska vojska je prodrla kroz kapiju i 30. novembra zauzela grad. Turci su se povukli, u kalemegdansku tvrđavu, ali ni tu se nisu mogli odbraniti od učestalih juriša. Najzad, 27. decembra, bili su primorani da se predaju. Tako se završila najslavnija godina ustanka. Ubrzo potom, predali su se Šabac i Užice, i time je, izuzev tvrđave Soko i Ada Kalea, ceo Beogradski pašaluk bio oslobođen.
Početak rusko-turskog rata još viš je uzburkao duhove u Srbiji. Kult svemoćne zaštitnice Rusije uhvatio je dubokog korena u srpskom narodu, još od vremena Petra Velikog. Verovalo se da više ništa ne može stai na put stvaranju nove srpske države. Kada su Turci zatražili da ih Srbi pomognu protiv Rusa, obećavši im mnoge povlastice, knez Sima Marković, tada predsednik Sovjeta, odlučno je odgovorio: "Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu, nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike".
Proglasom od 11. januara 1807. godine, Rusi su Srbima obećali nezavisnost, ako im se pridruže u ratnim operacijama. Prihvatajući poziv, Karađorđe je uputio glavninu ustaničke vojske ka Timoku i Vidinu. Stupajući u otvoreno savezništvo sa Rusijom. Srbija se potpuno vezala i za njenu sudbinu. Uspeh ustanka ada je zavisio od ishoda rusko-turskog rata.
Početkom 1807. godine, srpska vojska je prodrla dubo na tursku teritoriju, do samog Vidina i Lompalanke, ali nije imala dovoljno snage da ove pozicije duže zadrži. Bitke na ovim prostorima dovele su veliku slavu hajduk Veljku Petroviću. Ključ i Krajina (osim Kladova) oslobođeni su tokom juna, posle teških i krvavih bitaka na Malajnici i Štubiku. Opsednuti Milenko Stojković je na Malajnici nekoliko dana pružao junački otpor, dok mu u kritičnom trenutku nije pritekao u pomoć Karađorđe sa 5.000 vojnika. Konačna pobeda je ipak izvojevana tek dolaskom ruskih odreda pod komandom generala Isajeva. Pobede na Štubiku i Malajnici bile su višestruko značajne jer se njima rešavala sudbina istočne granice, a time i sudbina cele Srbije. Pored toga, ove bitke su označile pravi početak srpsko-ruske vojne saradnje.
Aktivnost ustanika nije posustajala ni na drugim stranama. Potpomognuti snažnim pokretima lokalnog stanovništva, zauzeti su Prokuplje, Kuršumlija, i veliki delovi Ponišavlja. Na drugoj strani u Bosni, turske vlasti više nisu uspevale da kontrolišu pobunjenu Semberiju i Podrinje.
U isto vreme, Rusija je učestvovala i u borbama protiv Napoleonovih snaga u Evropi. preveliki napor u angažovanju na dva fronta, naročito posle teškog poraza koji su im naneli Francuzi kod Fridlanda, primorao je ruski vojni vrh da potpie primirje sa Turskom 12. avgusta 1807. godine u Sloboziji. Ovaj ugovor nije pružao dovoljno zaštite Srbiji, pa je odlazak ruske vojske s Dunava izazvao veliko nezadovoljstvo među srpskim starešinama. Međutim, naknadnim diplomatskim intervencijama, Turci su ipak bili sprečeni da ušu u Srbiju. Takođe, zbacivanje sultana Selima III i duboka previranja u samom Osmanskom Carstvu, nisu im dozvoljavali da sakupe veću vojsku i da se bolje organizuju.
Prividno zatišje trajalo je sve do proleća 1809. godine. Ustanici su ovo vreme iskoristili da učvrste položaj središnjih organa vlasti, organizuju sudstvo, poboljšaju finansije i unaprede privredu. Ovaj period je predstavljao početak ozbiljnog rada na stvaranju slobodne srpske države. Uspotavljanje ključnih državnih ustanova pomogli su prosvećeni Srbi iz Ugarske. Dositej Obradović, Ivan Jugović i Božidar Grujović, ali i Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, ruski izaslanik i savetnik pri Sovjetu. Već 8. avgusta 1807. godine izdata je Osnova praviteljstva srpskog, koja je predstavljala neku vrstu prvog ustava nove srpske države. Naravno, on je bio zasnovan na ruskom državnom uređenju. Mnogo važnije bilo je Rodofinikinovo delovanje u pravcu pravljenja prjekta o budućem uređenju Srbije. Njime se predviđao knez domaćeg porekla, verovatno Karađorđe, s tim što bi morao da se ponaša u skladu sa zakonima preuzetim iz rusije, i da omogući ruskom poslaniku uvid u rad Sovjeta. Muslimanima bi se sasvim zabranio pristup u Srbiju, koja bi svoje obaveze prema Porti regulisala u obliku umerenog novčanog danka. Srbija bi se prostirala na teritoriji omeđenoj Drinom i Timokom, a na jugu bi dopirala do Skoplja i Sofije. Ovaj projekat je određivao Rusiju za protektora samoupravne kneževine Srbije i predstavljao je osnovu za buduće rusko-turske pregovore.
I pored sveg pozitivnog delovanja, velika nevolja Rodofiniki-nova bila je u tome što se odmah nepotrebno zapleo u međusobne razmirice srpskih starešina, često radeći iza leđa Karađorđu. U tome su ga, hranjeni svojim vlastoljubljem, naročito podsticali Jakov Nenadović, Mileno Stojković i Petar Dobrnjac, posle Karađorđa najuticajnije vojvode. Da bi predupredili razdor, 14. decembra 1808. godine Karađorđe i njegove pristalice objavili su novi ustavni akt. Karađorđe je bio priznat za "pervog i verhovnog serbskog predvoditelja", zajedno sa svojim potomstvom. Ovim aktom, Karađorđeva vlast je bila proširena i ozakonjena, jer mu je dozvoljena mogućnost da sam izdaje zapovesti, doduše preko Narodnog Sovjeta i u dogovoru s njim.


Početkom 1809. godine rusko-turski rat je nastavljen, a sa njim i nove borbe ustanika sa Turcima. Odviše ambiciozni planovi ruskog zapovednika Prozorovskog ohrabrili su Karađorđa da pređe u ofanzivu na više frontova. Najviše uspeha je imala upravo vojska koju je on predvodio. posle dve sjajne pobede kod Sjenice i na suvodolu, krajem maja i početkom juna, šumadijska vojska se našla čak pred zidinama Novog Pazara. Međutim, ovaj pohod nije uspeo da pokrene Crnu goru na širu zajedničku akciju protiv Turaka. Pred osvojenje Novog Pazara, Karađorđu je stigao glas o strašnoj srpskoj pogibiji na Kamenici te je on požurio nazad da spasava samu Srbiju.
Razlozi razbijanja srpske vojske na niškom frontu morali bi se potražiti pre svega u surevnjivosti novog komandanta ove vojske, Miloja Petrovića i vojvode Petra Dobrnjca, proslavljenog junaka iz ranijih bitaka, koji nije mogao da prihvati ulogu podređenog. Njihov otvoreni sukob i nesaglasje u komandi doveli su do katastrofalnog poraza ustanika na Kamenici 19. maja. Srpska vojska kao da je zaboravila vojvodu Stevana Sinđelića i njegovih 3.000 Resavaca opkoljenih u šancu na Čegru. Izabravši junačku smrt u odsudnom broju on je zapalio magacin s barutom i digao u vazduh ceo šanac. Herojska pogibija vojvode Sinđelića na Čegru bolno je odjeknula u celoj Srbiji. Posledica ovog poraza bio je veliki pad borbenog morala u srpskoj vojsci, koji je pored toga bio pothranjen koliko neslogom vojvoda toliko i novim razočarenjem u ruske saveznike.
Spora, brojno slaba ruska vojska, sa pasivnim komandantom, pokrenula se tek krajem leta, kada su Turci zapretili da razbiju ceo front i preseku veze između srpskih i ruskih vojski. Ovaj ruski pritisak ustanici su iskoristili da delimično povrate izgubljene teritorije i tako završe nesrećno ratovanje u 1809. godini.
Ustanak koji je od samog početka imao izuzetno ofanzivni korakter, od 1809. godine ograničava se na odbranu postojećih teritorija. Sudbina Srbije sve više je zavisila od diplomatske igre velikih sila čiji su se interesi prelamali u rešavanju problema opstanka Turskog Carstva na Balkanu
Prvi crv sumnje u iskrenu rusku pomoć javio se posle zaključenog primirja u Sloboziji. Početak otvorenog ruskog mešanja u unutrašnje srpske međusobice i ponovno ostavljanje na cedilu tokom borbi u 1809. (kako su Srbi shvatili neaktivnost ruske vojske), uticali su na političko-otrežnjenje Karađorđevo. Shvativši da u politici ne postoje prijatelji, ne odbijajući od sebe Ruse, započeo je da razvija diplomatsku aktivnost sa Austrijom, ali i sa Napoleonom Francuskom. Međutim, one nisu želele da se otvoreno umešaju i podrže srpsku radnju. Ipak, Austrija je, uz pomoć svojih ljudi u Sovjetu, počela sve jače da ometa zbližavanje Srbije i Rusije, koje je ionako već bilo bremenito mnogim sumnjama.
Nepoverenje je jednim delom bilo otklonjeno većim ruskim angažovanjem u 1810. godini. Ne samo što su uklonili nepoželjnog Rodofinikina, nego su poslali i oko 4.500 vojnika sa artiljerijom. Zajedničkim udarom u proleće zauzeli su Kladovo i Crnu Reku. Uspešna saradnja bila je krunisana velikom pobedom nad Huršid-pašinom rumelijskom vojskom sredinom septembra na varvarinskom polju. Bosansku vojsku, odmah potom, suzbio je Karađorđe odsudnom bitkom na polju Tičaru kod Loznice. Za ovu žestoku bitku sam Karađorđe je rekao da takve batalije nigde veće nije bilo", gd su se Srbi i Turci rvali osam sati neprekidno, a puna dva sata se sekli "golim sabljama".
Pokušaji glavnih vojvoda da ograniče ličnu Karađorđevu vlast imali su oslonca u ruskoj politici koja je želela da delovanje Srbije više podredi svojim interesima. Da bi učvrstio svoj položaj i time ujedinio i ojačao Srbiju, Karađorđe je 11. januara 1811. godine obnarodovao novi ustav. Njime je reformisan Praviteljstvujušči sovjet tako što su osnovana Popečiteljstva (ministarstva) i Veliki zemaljski sud. Suština svih promena bila je u tome da se jakoj centralnoj vlasti potpuno povrede lokalni organi, čime su knežine izgubile svoju samostalnost. Na mesta popečitelja postavljeni su, među drugim, glavni protivnici Karađorđevi: Milenko Stojković, Petar Dobrcac i Jakov Nenadović, kako nisu prisustvovali ovoj skupštini. Shvativši da se odvajanjem od naroda i svojih oblasti, kao i ukidanjem vojvodskih titula njihova moć znatno umanjuje, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac nisu prihvatili nove dužnosti. Međutim, tada su optuženi i prognani iz zemlje. Karađorđeva vlast je ovim bila silno osnažena; učvršćeni su temelji monarhičkog načela, kao oličenja jedinstva buduće Srbije. Koliko god da su Karađorševi potezi bili potrebni, pa i izneđeni, očigledan razdor među srpskim starešinama unosio je modušnost među ustanike i umanjivao je njihovu otpornu moć u odsudnim trenucima po sudbinu Srbije.
Tokom 1811. godine nije bilo većih ratnik operacija. Ovu godinu pre svega krakterišu neprestani upadi ustanika na neoslobođene teritorije u pravcima prema Novom Pazaru i Nišu. U očekivanju oslobođenja, hajdučija je uzela velikog zamaha u Bosni, a u Hercegovini su čak bili pravljeni i ozbiljni planovi, u kojima je učestvovalo desetak najjačih plemena. Međutim, granica ipak nije bila promenjena, niti su planovi bili ostvareni. Rusija je sklopila mir sa Turskom 16. maja 1812. godine u Bukureštu i time pokopala sve nade srpskih ustanika.
Bukureški mir je bio direktna posledica Napoleonovog pohoda na Moskvu. Rusi su bili prinuđeni da povuku svoje snage iz Vlaške i Moldavije da bi ih suprostavili Francuzima.
Osmu tačku ugovora, čak ni tako nepovoljnu kakva je bila, Turci nisu pristali da ratifikuju. Tražili su bezuslovnu predaju odbijajući svake pregovore sa ustanicima.
Posle devet godina života u slobodi, Srbija nije mogla na to da pristane, koliko god da se naslućivao nesrećen kraj. Još jednom je mobilisala se svoje snage. Turci su navalili sa tri strane sa dotle neviđenom vojskom od preko 70.000 ljudi. Uprkos ovoj pretnji, donekle i zbog ličnih interesa, nije bio prihvaćen Karađorđev plan elastične odbrane. Po svaku cenu braneći gradove i nepovoljne položaje, Srbi su uludo ginuli pokazujući silno junaštvo. Zatvorenog u Negotinu, posle žestoke borbe sa nadmoćnim neprijateljem, smrt je 18. jula stigla i čuvenog Hajduk-Veljka. Slomivši tada otpor na istočnoj granici, Turci su uz Dunav krenuli pravo na Beograd. Kada su nedugo zatim lukavo zaobišla srpske položaje na Deligradu, bilo je jasno da se primakao kraj. Najžešći otpor Srbi su dali bosanskoj vojsci na Lešnici, Loznici i naročito na Zasavici, koja je proslavila Zeku buljubašu i njegove "golaće". Kada je video rasulu, Karađorđe je 21. septembra iz Beograda prešao u Zemun. Uskoro za njim pobegle su i mnoge vojvode. Turci su u pusti Beograd ušli bez borbe. Uspostavljanje turske vlasti označilo je i kraj ustanka, iako su borbe u unutrašnjosti trajale do kasno u jesen. Otpor je prestao kada se predao Miloš Obrenović, poslednji zapovednik iz ringa "gospodara".
Nastali su teški dani za Srbiju. Turci su se setili za sve poraze i sramotu koju su trpeli gotovo jednu deceniju. Palili su i plenili sve što im je palo pod udar. Srpsko roblje i stoka, prodavani u bescenje, preplavili su pijace širom Turske. Zemlja je zapustela. Tvrdi se da je preko 100.000 ljudi prešlo preko Save tražeći spas. U pravi mah, činilo se da su svi napori srpskog naroda bili uzaludni i da su se posle toliko prolivene krvi opet vratili u tursko ropstvo kakvo ih je vekovima pritiskalo. Međutim, naredne godine su pokazale da Srbi više nisu bili onaj isti narod kao pre 1804. godine. Ključna tekovina ustanka bio je upravo duhovni preobražaj srpskog naroda, koji se ogledao u prihvatanju ideje o konačnom oslobođenju i uspostavljanju slobodne države. Preloman trenutak preobražaja bilo je ozvaničenje ove ideje u ratnom programu Srbije od 1806. godine.
S druge strane, jedna važna tekovina ustanka nije se u prvi mah uočila, a samo neku godinu kasnije postala je oslonac Milošve diplomatske borbe. Osim članom Bukureškog ugovora, bez obzira što ga Turska nije ratifikovala, Srbiji je priznata određena unutrašnja autonomija, a ispunjenje ovog međunarodnog ugovora jemčila je Rusija.
U sudbonosnim trenucima kada je srpski narod izašao na evropsku političku scenu 1804. godine, u prelomnim godinama otpočinjanja borbe za konačno oslobođenje i vaskrs srpske države, na čelu naroda pojavio se čovek koji je smeo, mogao i znao da predvodi narod. Niti je bio knez, niti hajduk, niti je imao posebnog obrazovanja. Vredan srpski seljak domaćin, ali ipak nimalo ibičan. Razumeo je svoje vreme i u potpunosti odgovarao njegovim zahtevima. Beskrajno hrabar i uporan, samopouzdan i odlučan. Vojnički izuzetno obdaren, više nego politički, ali u isto vreme harizmatični vizionar novog doba i utemeljitelj nove države. Kako e takav čovek našao na čelu naroda?
Prema narodnom predanju, Karađorševa porodica je preklom iz Vasojevića, a u Šumadiju se doselila u pvroj polovini XVIII veka. Deda Jovan zaustavio se u Viševcima, selu na desnoj obali reke Rače. Otac Petar, po kome je dobio prezime, oženio se rođenom Šumadinkom, Maricom, kćerkom Petra Živkovića iz Masloševa u kragujevačkoj Jasenici. Njihov prvenac, Đorđe, rodio se na Đurđic, 3. novembra 1752. godine. Nemaština je terala porodicu da se često seli (Žabarac, Zagorica). Đorđe se brzo osamostalio i najmio kao čuvar stoke. Već u to doba najavljuje svoju pustu hajdučku ćud: ne trpeći nepravdu, ubija svog prvog Turčina jer se ovaj usudio da puca po njegovim svinjama. Odmetnički znat ispekao je kod arnautskog "kesedžije" Fazli-baše, kod koga se bio sklonio u Palanku. Sa njegovom družinom presretao je bogatije Turske i pljačkao ih.
Negde pred rat austrijsko-turski, oženio se Jelenom iz Masloševa, kćerkom Nikole Jovanovića, obor-kneza jaseničkog. Agitacija austrijskih ljudi i sve veći i nesnosniji pritisak i nasilja Turaka nagonili su mnoge Srbe da pređu u Srem. Među njima se našao i Đorđe sa porodicom. Utočište je našao u manastiru Krušedolu gde se najmio kao šumar. Rat 1788-91, nije ostavio Đorđa ravnodušnim. Stupio je u Mihaljevićev frajkor i tu svoja hajdučka iskustva upotpunio strogim austrijskim egzercirom. Proslavio se ratujući pod kapetanom Radičem Petrovičem. Njegovo junaštvo se naročito razglasilo i kod Srba i kod Turaka kada je jednom prilikom, izbavljajući svog kapetana, sam posekao četiri Turčina. Pun dubokog poštovanja prema slavnoj prošlosti, vaspitavan u pravoslavnom hrišćanskom duhu, učestvovao je u oslobađanju manastira Studenice, a mošti Svetog Simeona (Nemanje) pratio je čak do Kovilja.
Posle rata, kada su isterani janičari i kada se stanje u Srbiji u mnogome poboljšalo, Đorđe se vratio i sa porodicom zasnovao novi dom u Topoli. U ovom kratkom periodu mira i nekakve sigurnosti po srpski narod, poput mnogih drugih, trudoljubiv i skroman domaćin Đorđe Petrović ubrzo je znatno uvećao svoje imanje. Dobro mu je krenulo i u trgovini stokom preko otvorene austrijske granice. Izvozeći stoku, u Sremu je stakao mnoga poznanstva sa prečanskim Srbima, među kojima su bili i trgovci oružjem. Ove veze, kao i steknuto poverenje, uveliko su olakšali kasnije snabdevanje ustanika ratnim potrepštinama, naročito kada se to moralo činiti krišom, i pored austrijske zabrane.
Kada su hadži-Mustafino vreme janičari opet zapretili povratkom, organizovana je pored turske i narodna vojska. Ona je iznela glavni teret borbe protiv Pazvan-ogluovih odmetnika. Karađorđe je posatvljen za buljukbašu nad četom od sedamdeset ljudi. I tu je potvrdio svoje junaštvo, istakavši se u borbama za Smederevo 1798. godine.
Ipak, dahije su osvojile vlast u Beogradskom pašaluku. Ne mogavši trpeti dahijski zulum i nasilje, u Karađorđu je, kao i u većini Srba, počela da sazreva misao o otvorenoj pobuni. Smatra se da je 1803. godine, u zimu, lično sam Karađorđe obilazio celu Šumadiju, pripremajući i pridobijajući viđene domaćine za širi narodni pokret. Usledio je okrutni odgovor: seča knezova. I karađorđe se našao na tom spisku, ali je uspeo da razbije potoru. Odmetnuo se šumu, u hajdučku četu svoga prijatelja Stanoja glavaša. Ustanak se više nije smeo odgađati.
Na zboru u Orašcu narodni glavari za vođu nisu izabrali ni najpoznatijeg hajduka ni najviđenijeg kneza; izvikali su Karađorđa, iako su dobro poznavali njegovu preku ćud. Od tog trenutka, pa sve do propasti ustanka 1813, Karađorđev životopis jeste istorija Srbije.
Karađorđa je istorija u prvom redu zapamtila kao izuzetno talentovanog vojskovođu. Poznavanje terena i ljudi, briljantna strategijska rešenja, naročito na Mišaru, nepokolebiva odlučnost, osvedočeno junaštvo, i povrh svega, lično prisustvo u svim velikim bitkama, stvorili su oko njega i njegovih ustanika oreol nepobedivosti. Pitanje ustanka iznad svega jeste bilo pitanje vojne organizacije, jer su se glavni ciljevi ostvarivali na bojnom polju. Međutim, Karađorđe je vrlo dobro osetio, i to u pravom trenutku, da razvoj srpske revolucije treba upraviti u pravcu stvaranja države. U tim nastojanjima javilo se rivalstvo s najvećim vojvodama, koje nisu želele da njegova vojna vlast preraste u političku. Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, pre svih, nisu se smatrali njegovim nameštenicima: paraleleno su sa njim dizali ustanak, odnosili pobede i smatrali se ravnopravnim. Uspostavljanje čvrste centralne vlasti i kršenje vlasti velikih vojvoda utrle su put državnom jedinstvu oličenom u monarhijskom načelu. Ovom putu jeste pripadala budućnost, ali je strašna stvar bila što se međusobna politička borba odvijala u sred ustanka i time umnogome uticala na slabljenje fronta, naročito pred slom 1813. godine. Ipak, Srbija je u 19. vek zakoračila s konturama moderne države, i to u najvećoj meri zahvaljujući baš Karađorđu.
Nesrećna bolest koja ga je lomila čitave 1813. godine, neprihvatanje njegovog plana elastične odbrane i sve crnji glasovi koji su stizali sa frontova odveli su Karađorđa u stanje takve depresije da se nije mogao prepoznati. I tada je učinio presudni korak, korak koji nimalo nije ličio na njega, korak suprotan njegovom karakteru, korak koji je mogao da učini samo izgubljen čovek. Napustio je Srbiju 21. septembra 1813. godine. Napravio je smrtnu grešku: ostavio je narod u času najveće nevolje.
Od tada njegov život postaje prava mora. Sprovode ga pod vojničkom stražom, sele ga po Rusiji, ne dobija dovoljnu novčanu pomoć, špijuniraju ga i nadziru. Udaljen od Srbije, sa grižom savesti, potpuno nepripremljen na nove okolnosti, on prihvata plan grčkih heterista, koji su ga pozvali za vođu ustanka. Međutim, Miloš Obrenović nije želeo borbu, a još manje da izgubi ono što je tek počeo da stvara. Neumitna odluka je pala. Kada je Karađorđe prešao u Srbiju, u selu Radovanju, u jaseničkom srezu smederevskog okruga, u zoru 13. jula 1817. godine, ubijen je na spavanju, mučki, po Miloševoj naredbi. Tako je mučenički završio život čovek koji je iz praha, posle nekoliko vekova vaskrsnuo Srbiju i probudio naslućenu nacionalnu energiju, kojom će potonje generacije krunisati uspeh stvaranjem nezavisne države.
HRONOLOŠKA TABLICA
1804 - (kraj januara) seča knezova
1804 - (2. februar) zbog u Orašcu, početak ustanka
1804 - (12. februar) boj na Drlupi: prvo vatreno krštenje
1805 - (6. avgust) bitka kod Ivankovca: prva velika pobeda
1805 - (kraj avgusta) osnivanje Praviteljstvujuščeg Sovjeta
1806 - (1. avgust) boj na Mišaru
1806 - (22-23. avgust) pobeda na Deligradu
1806 - (27. decembar) oslobođenje Beograda
1807 - (jun) bitke na Malajnici i Štubiku; početak rusko-srpske vojne saradnje
1808 - (3. avgust) otvaranje Velike škole u Beogradu
1808 - (14. decembar) Narodna skupština u Beogradu; proglašenje Karađorđa i njegovog potomsta za zakonite srpske predvoditelje
1809 - (19.maj) herojska pogibija vojvode Sinđelića na Čegru
1810 - (6. septembar) pobeda kod Varvarina
1810 - (6. oktobar) boj na Tičaru kod Loznice
1811 - (8-11. januar) Narodna skupština u Beogradu: postavljanje osnove državnom uređenju Srbije
1812 - (16. maj) Mir u Bukureštu
1813 - (jul) ofanziva Turaka: porazi Srba na svim frontovima
1813 - (septembar) beg Karađorđa i većine starešina u Austriju
1813 - (6. oktobar) kraj ustanka; ulazak Turaka u sve gradove
Napomena: svi datumi su dati prema starom srpskom kalendaru Citirajte ovaj clanak na Vasem sajtu

Komentari

Pretraga RSS

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."