feed-image RSS
Srbija 1858 - 1903 Druga vlada Miloša Obrenovića PDF El. pošta
Napisao Administrator   
subota, 24 jul 2010 20:35
Udruženi Obrenovićevci i liberali oborili su, na Svetoandrejskoj skupštini, kneza Aleksandra Karađorđevića i vratili na vlast "starog gospodara" Miloša Obrenovića. Izabran za kneza, Miloš je sačekao da se njegove pristalice najpre obračunaju sa pobeđenim protivnicima, pa da se on tek onda vrati u zemlju. Nastalo je zbacivanje činovnika, hapšenje političkih protivnika; Vučić je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u zatvoru, mitropolit Petar Jovanović morao je da ode iz zemlje. Tek pošto je obračun završen, Miloš se vratio u Srbiju.
Druga Miloševa vlada bila je jedna kombinacija despotizma i demagogije. Pokušao je da vlada zajedno sa liberalima, ali je ubrzo došao u sukob sa njima. Uspeo je da povrati nasledstvo kneževskog dostojanstva svojoj porodici, a onda je, da bi se popularisao, zaoštrio odnose sa Turskom. Vojsku i policiju stavio je pod svoju direktnu komandu. Odbio je da prizna Ustav od 1838. godine. Upravno-sudski postupak, pod ustavobraniteljima izrađen po austrijskom uzoru, znatno je uprostio i zadržao sebi pravo na konačne odluke. Neke od seljačkih dugova je otpisao; druge smanjio. Ukinuo je neke sitnije takse i prireze, u prvom redu šumsku taksu, što je bila neobično popularna mera. Uveo je opštinske koševe, u koje su seljaci bili obavezni da daju određene količine žita, koje se potom delilo narodu u slučaju gladi ili nekih drugih neprilika, kao što su sušne godine, poplave ili, kasnije, posle Miloševe smrti, u ratnim uslovima. Ta mera ostala je u Srbiji na snazi sve do poraza 1915. godine. Pristao je, posle dužeg otpora, da mu se odredi civilna lista, ali i dalje nije pravio razliku između državne i lične blagajne. Osiromašio tokom izgnanstva, Miloš je pri kraju života postao škrt. Starao se da što više novca uđe u državnu kasu i zatezao oko svake državne isplate. I za vreme svoje druge vlade, Miloš je Srbiju posmatrao kao svoje privatno vlasništvo, i brinuo se o državi na onaj način na koji se domaćin brine o svom privatnom imanju.
Na početku svoje vladavine, knez Mihailo nagovestio je raskida sa patrijarhalnim despotizmom kneza Miloša i obznanio je da zakon postaje najviša volja u Srbiji. Milošev režim imao je da se zameni prosvećenim apsolutizmom i Mihailova pravna država bila je jedna policijska država u kojoj je birokratija bila oslobođena svake političke odgovornosti. Prema Mihailovom shvatanju, Srbija ima preče zadatke od uvođenja u život liberalnih ideja. Srbija je, i kulturno i privredno, isuviše zaostala zemlja da bi bila zrela za demokratske institucije.
U spoljnoj politici knez Mihailo imao je za cilj obezbeđenje nezavisnosti Srbije, a unutrašnjoj stvaranje moderne evropske države. Kao preduslov jednog i drugog bilo je stavljanje van snage Ustava od 1838. godine. Ustav od 1838. godine omogućavao je Turskoj da se meša u srpske unutrašnje stvari i, praktično, davao svu vlast savetskoj oligarhiji. Zakonom o Državnom savetu, promenjena je uloga ovog tela. Po Ustavu od 1838. svemoćan, Savet je pod Mihailovom vladom postao jedno administrativno telo koje se bavi izradom zakona po kneževim željama, predstavlja najviši upravni sud koji tumači akta državnih vlasti i ima poslednju reč u administrativnim sporovima. Zakonom o Narodnoj skupštini izmenjena je uloga ove ustanove i od Narodne skupštine, kakva je bila u vreme pada Aleksandra Karađorđevića, stvoreno je jedno savetodavno telo koje je moglo da saopšti knezu narodne želje, a od kneževe procene zavisilo je da li će te želje biti ispunjene ili ne. Skupština se sastajala jedanput u tri godine, a na njen sastav imale su znatnog uticaja policijske vlasti. Posle donošenja ova dva zakona, Ustav od 1838. godine praktično je prestao da važi.
Da bi ostvario svoje namere knez Mihailo je pokušao da se izmiri sa svojim ranijim političkim protivnicima. Po povratku u Srbiju, knez Miloš se svetio onima koji su ga prognali, a ubrzo potom došao je u sukob i sa liberalima. Kada je knez Mihailo 1860. godine došao na vlast, progoni Karađorđevićevih i Vučićevih pristalica bili su u punom jeku. Mihailo je prekinuo te progone i ubrzo se nagodio sa jednim od vođa ustavobranitelja Ilijom Garašaninom kome je poverio vođenje spoljne politike. Uređenje administracije bilo je povereno Nikoli Hristiću.
U pripremi za oslobođenje od Turske prvi korak je bilo formiranje narodne vojske. Osnovni problemi bili su slabo naoružanje i nedostatak stručnog komandnog kadra. Da bi organizaciju vojske sproveo kako valja doveden je iz Francuske pukovnik Ipolit Monden, koji je organizovao Narodnu vojsku. Narodna vojska delila se na tri poziva. Bila je podeljena na bataljone i svako okružno mesto imalo je svoj bataljon. Vojnici su služili vojsku u svome kraju. Pored redovnog roka, bili su pozivani, svake godine, na kraće vežbe. Bataljonima su komandovale lokalne starešine. Određeni broj mlađih starešina poslat je u vojne škole u Francusku, Prusku i Rusiju. Velike sile, u prvom redu Austrija i Turska, protivile su se ozbiljnijem naoružavanju srpske vojske. Posebno su pravile teškoće oko nabavke topova. Naoružavanje vojske zahtevalo je velike izdatke koji su često prevazilazili realne ekonomske mogućnosti zemlje. Da bi se obezbedio novac za naoružanje uvedene su razne fiskalne mere od kojih je najznačajnija bila povećanje poreza sa pet talira na šest.
Spoljnopolitička akcija odvijala se na dva plana. Knez Mihailo pomišljao je na jedan balkanski savez koji ne bi obuhvatao samo Srbiju, Crnu Goru i Grčku, nego bi se u njega uključili i oslobodilački pokreti naroda pod turskom vlašću. U tim Mihailovim planovima značajno mesto zauzimali su Bugari.
Odnosi sa Crnom Gorom u početku su bili dobri. Postojao je plan o podeli Bosne i Hercegovine, tako što bi Bosna pripala Srbiji, a Hercegovina Crnoj Gori. U isto vreme, 1861. godine, knez Mihailo je poslao Iliju Garašanina u Peštu, da radi na izmirenju ugarskih Srba sa mađarskom opozicijom. Uspostavljene su veze sa đakovačkim biskupom Štrosmajerom i sa Narodnom strankom u Hrvatskoj. Za vreme crnogorsko-turskog sukoba i hercegovačke bune 1862. godine Srbija je, po savetu Austrije, ostala pasivna i srbijansko-crnogorski odnosi su privremeno zahladneli. Ono do čega je knezu Mihailu bilo stalo bilo je uspostavljanje boljih odnosa sa Rusijom. Na početku Mihailove vlade, Rusija je prema Srbiji zauzela rezervisan stav. Mihailova apsolutistička unutrašnja politika dovela je, ubrzo, posle prividnog pomirenja sa opozicijom, do novih sukoba između kneza i liberala. Rusija je podržala liberalnu opoziciju, a liberali su pomišljali na to da zbace Mihaila i zamene ga nekim ruskim knezom iz carske kuće ili iz neke značajne ruske aristokratske porodice.
Sledeći politiku svoga oca koji je nastojao da se Turci isele iz Srbije i da se turske vojničke posade povuku iz gradova, Mihailo je odmah po dolasku na vlast pokušao da se u tom smislu sporazume sa Turskom. Podržana od Engleske i Austrije, Turska je te predloge odbila. Međutim, odnosi između srpskog i turskog stanovništva u Srbiji postajali su sve napetiji i tu napetost srpska vlada nastojala je da iskoristi. Jedan incident, kada je na Čukur-česmi, u Beogradu, 15. juna 1862. godine turski vojnik ubio jednog srpskog mladića, doveo je do obračuna između Srba i Turaka. Tokom nereda turski topovi sa beogradskog grada bombardovali su Beograd. Mihailo je ponovio zahtev za iseljenje Turaka iz Srbije i stavio u izgled mogućnost srpsko-turskog rata. Na međunarodnoj konfederaciji u Carigradu Mihailov zahtev podržali su Rusija i Francuska, ali su se Austrija i Engleska tom zahtevu usprotivile. Mihailo je dobio minimalne ustupke. Nezadovoljan postignutim, Mihailo se odlučio na dugoročnu diplomatsku akciju. Naš stalni predstavnik u Carigradu Jovan Ristić pregovarao je sa poslanicima velikih sila na Porti i tražio od njih da izvrše pritisak na sultana. Istovremeno, pregovarao je i sa velikim vezirom. Filip Hristić otišao je u zvaničnu misiju u London. Jedan od vođa liberalne opozicije Vladimir Jovanović uputio se, privatno, u Englesku i pokušao da utiče na englesko javno mnjenje. Pregovori su se konačno završili 1867. godine, kada su turske posade napustile Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko na Drini. Turski suverenitet formalno je sačuvan na taj način što se u aktu o predaji gradova predstavilo da je sultan poverio Srbima gradove na čuvanje. Kao znak turskog suvereniteta ostala je turska zastava pored srpske, koja joj se priključila na bedemima ustupljenih gradova.
Mihailova unutrašnja politika izazvala je veliko nezadovoljstvo među liberalnom inteligencijom. Učesnici prevrata od 1858. godine, liberali nisu bili samo nezadovoljni Mihailovim režimom, nego su se na izvestan način osećali i izigranima. Oni su počeli borbu u javnosti, ali ih je stroga cenzura ubrzo onemogućila. Onemogućeni da se bore protiv Mihailovog režima štampom, oni su se povukli u naučne institucije i pod vidom naučnih istraživanja kritikovali Mihailov režim. Najjače uporište imali su u Srpskom učenom društvu sve dok Mihailov režim nije januara 1864. godine, zbog predavanja koje je držao Vladimir Jovanović, obustavio rad ove naučne institucije.
Onemogućeni u Srbiji, liberali prenose borbu protiv Mihailovog režima u Novi Sad i u krugu oko Svetozara Miletića stiču ozbiljne saveznike. Vladimir Jovanović odlazi u Švajcarsku i pokreće list Sloboda. Mihailova vlada zabranjuje novosadskoj Zastavi i Jovanovićevoj Slobodi ulazak u Srbiju. Jedan deo liberala vodi borbu protiv kneza Mihaila kroz Ujedinjenu omladinu srpsku. U početku je knez Mihailo bio naklonjen omladini i čak je bio spreman da je materijalno potpomaže. Osnovana 1861. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska imala je za cilj oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja. U početku ona odobrava Mihailovu spoljnu politiku i mnogi omladinci učestvuju u stvaranju tajnih odbora u Bosni. Posle bombardovanja Beograda, omladina bodri kneza Mihaila da zarati s Turskom. Mihailovo opredeljenje za diplomatsku akciju izaziva među omladinom veliko razočarenje. Kritikujući Mihailovu unutrašnju politiku, omladina dolazi u sukob s njim.
Ako je Mihailo želeo da se izmiri sa Karađorđevićima, Karađorđevići nisu želeli da se mire sa njim. Godine 1863. otkrivena je zavera kojoj je na čelu stajao bivši državni savetnik Antonije Majstorović i za koju se tvrdilo da iza nje stoji supruga Aleksandra Karađorđevića, kneginja Persida. Istragom se ispostavilo da je zavera manje ozbiljna nego što se u početku sumnjalo. Prvostepeni sud oslobodio je veći broj optuženih, našao je da delovanje optuženih ne može predstavljati zaveru i izrekao samo nekoliko blažih kazni za uvredu vladaoca i nepoštovanje zakona. Veliki sud preinačio je presudu prvostepenog, našao da nema nikakvog krivičnog dela i sve optužene oslobodio svake odgovornosti. Nezadovoljan presudom Velikog suda, knez Mihailo je u njegovom postupku video svojevrsnu zaveru, suspendovao sudije, izveo ih na sud i osudio na dugogodišnju robiju. Među zaverenicima bio je i jedan od vođa liberala Milovan Janković. Po svojim političkim uverenjima republikanac, Janković nije mogao imati nikakve veze sa Karađorđevićima. U javnosti se verovalo da je Mihailo, obračunavajući se sa Karađorđevićima, želeo, usput, da se obračuna i sa liberalima. I drugi liberalski prvak Jevrem Grujić osuđen je kao sudija Velikog suda zajedno sa ostalim sudijama.
Proces raspadanja porodičnih zadruga, ubrzan posle donošenja Građanskog zakonika od 1844. godine, nastavio se i u vreme Mihailove vlade. Prilikom raspadanja zadruga, noga imanja su bila isuviše mala, kako se pokazalo, da bi svi bivši zadrugari dobili dovoljno zemlje. Mala siromašna seljačka imanja često nisu bila dovoljna da bi se porodice prehranile. U izmenjenim životnim uslovima dolazi do naglog zaduživanja seljaka. Seljaci se, uglavnom, u nedostatku banaka, zadužuju kod zelenaša uz velike kamate. Te kamate iznosile su, često, i 30 do 40 procenata godišnje, kao što su i nominalni iznosi na obligacijama glasili, ponekad, na veće iznose od onih koje je dužnik primio.
Pored zvaničnih Srpskih novina vladinu politiku zastupao je i list Vidovdan, oko koga se okupio veći broj intelektualaca koji su podržavali Mihailov režim. Pred kraj Mihailove vlade liberal Ljubomir Kaljević pokrenuo je list Srbija koji je uprkos smetnjama cenzure uspeo da se održi duže vreme. Godine 1864. Stojan Novaković pokrenuo je književno-naučni časopis Vila oko koga su se okupili najistaknutiji predstavnici romantičarske književnosti sa obe strane Save i Dunava. Pesnik Milan Kujundžić-Aberdar, pod uticajem ideja Xona Stjuarta Mila, objavljuje radove iz logike. Pod uticajem Spensera, Alimpije Vasiljević radi na psihologiji. Prelaskom Jovana Turomana iz Novog Sada u Beograd studije klasičnih jezika i književnosti postavljaju se na čvršću naučnu osnovu. Đuro Daničić, na Velikoj školi, stvara krug mladih filologa. Objavljuje se veći broj starih srpskih rukopisa i formira se romantičarska istorijska škola čiji je glavni predstavnik bio Panta Srećković. Dvoroupravitelj kneza Mihaila Anastas Jovanović izrađuje čitav niz dagerotipija. Počinje da radi i prva žena slikar Katarina Ivanović. Đura Jakšić prelazi u Srbiju i pored književnog rada slika portrete uglednih Beograđana i nekoliko portreta kneza Mihaila. Promene u društvenom životu dovode do oživljavanja muzičkih zbivanja u Srbiji. Još dok je živeo u emigraciji, Mihailo je materijalno pomagao mnoge umetnike i naučnike. Pred kraj života dao je znatna sredstva za osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu koje je počelo da radi nekoliko meseci posle njegove smrti.
Za Mihailove vlade nastavlja se proces evropeizacije gradskog života započet za vreme prve vlade kneza Miloša i ustavobranitelja. Tradicionalnu mušku i žensku gradsku nošnju zamenjuje srednjoevropsko odelo. U građevinarstvu postepeno se napušta balkanski stil. Najpre na Mihailovom dvoru, a potom i u kućama uglednijih Beograđana, održavaju se balovi. Uvodi se običaj dočeka Nove godine. U Beogradu i u unutrašnjosti formiraju se streljačke družine. Slikar Steva Todorović osniva "Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje". U beogradske knjižare stižu strane knjige i novine. Priređuju se i prve konjske trke. Smrt jednog mladog oficira na konjskim trkama izaziva veliko uzbuđenje u javnosti i taj događaj Zmaju služi kao povod da napadne kneza Mihaila u pesmi "Vidovdanu".
Poslednje godine vladavine kneza Mihaila nastaje preokret. Posle sklapanja vojne konvencije sa Grčkom, Mihailo odustaje od aktivne spoljne politike i otpušta Iliju Garašanina sa položaja predsednika vlade. Za Garašaninovu smenu postojao je još jedan razlog: Mihailo je nameravao da se oženi svojom bliskom rođakom Katarinom, unukom gospodar Jevrema Obrenovića. Garašanin se tome usprotivio. Posle sastanka sa grofom Andrašijem, zajedničkim ministrom spoljnih poslova Austro-Ugarske na svome poljoprivrednom dobru u Ivanki, Mihailo usmerava svoju spoljnu politiku prema Austro-Ugarskoj. Za ovu promenu spoljne politike postoje tri mogućna objašnjenja. Po jednom, vojne pripreme potpuno su iscrple materijalnu snagu zemlje, a ono što se postiglo nije bilo dovoljno za ozbiljnije ratovanje. U takvoj situaciji aktivna spoljna politika izlagala bi zemlju ozbiljnim opasnostima. Drugo objašnjenje jeste da je Mihailo shvatio da je predajom gradova Srbija dobila sve što su velike sile bile spremne da joj daju i da se u dogledno vreme ništa više ne može očekivati. Prema trećem objašnjenju, Mihailu je stavljeno do znanja da velike sile neće dopustiti nikakve teritorijalne promene na Balkanu.
Ova promena spoljne politike pogoršala je, ionako rđave odnose kneza Mihaila sa Ujedinjenom omladinom srpskom. Godine 1867. policija zabranjuje rad Omladinskoj skupštini u Beogradu, a nešto kasnije srpska vlada zabranjuje svaku aktivnost Omladine na teritoriji Kneževine Srbije. Ni ekonomske mere za zaštitu seljaka nisu dale one rezultate koji su se očekivali. Već 1862. godine osnovana je Uprava fondova koja je, između ostalog, trebalo da daje jeftin kredit zemljoradnicima. Dogodilo se suprotno od očekivanog. Zelenaši su kod Uprave fondova uzimali jeftin kredit, da bi potom novac davali seljacima uz visoke kamate. Bilo je to vreme kada su se davanjem novca pod interes, kako to kaže Slobodan Jovanović, bavili svi. Jedan od Mihailovih poslednjih planova bio je pokušaj izgradnje železničke pruge kroz Srbiju. Počeli su pregovori sa stranim preduzećima koje je prekinula iznenadna Mihailova smrt. Ideja o izgradnji železnice nije bila dobro primljena u većem delu srpske javnosti, jer se smatralo da će železnica učiniti ionako zaostalu Srbiju još više zavisnom od Evrope i da će od te izgradnje biti više štete nego koristi.
Knez Mihailo ubijen je 29. maja 1868. godine prilikom jedne šetnje u Košutnjaku. Kao što često biva, posle Mihailove smrti nastala je neka vrsta njegovog kulta. Zaboravljene su sve njegove mane i, ako tako može da se kaže, postao je mnogo popularniji posle smrti, nego što je za života bio. Na vest o pogibiji kneza Mihaila ministar vojni Milivoje Petrović-Blaznavac pohitao je u beogradski Grad i uz pomoć vojske proglasio za kneza maloletnog unuka gospodara Jevrema koji je u to vreme živeo u Parizu. Na taj način, Blaznavac je spasao dinastiju Obrenovića, jer Mihailo nije imao dece pa nije postojao prestolonaslednik. Ubice kneza Mihaila braća Radovanovići i njihovi saučesnici osuđeni su na smrt i streljani na Karaburmi. Atentat na kneza Mihaila namesnički režim je iskoristio da se obračuna sa pristalicama dinastije Karađorđevića i sa porodicom Nenadovića iz koje je poticala knjeginja Persida za koju se tvrdilo da je bila jedan od organizatora atentata.
Posle ubistva kneza Mihaila formirano je privremeno namesništvo koje je, u skladu sa Zakonom o nasleđu prestola, sazvalo skupštinu koja je imala da potvrdi izbor novoga kneza i da izabere stalno namesništvo. Za namesnike su izabrani Milivoje Petrović-Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Praktično, namesničku vlast vršili su Blaznavac i Ristić, pošto je Gavrilović već bio star i nije se mešao u državne poslove. Prvi korak novog namesništva bilo je donošenje Ustava od 1869. godine. Taj Ustav predviđao je jednu državu koja bi bila kombinacija parlamentarne monarhije i policijskog sistema. Da bi se do tog Ustava došlo, namesnici su se nagodili sa liberalima. Proganjani zbog svoje isključivosti za vreme vlade kneza Mihaila, liberali su pristali na kompromis. Rezultat toga kompromisa bio je Ustav od 1869. godine. Ustav je zakonodavnu vlast prepuštao Narodnoj skupštini, ali je zakonodavnu inicijativu davao isključivo vladi. Načelno, Ustav je garantovao sva građanska prava i političke slobode, ali je dalju razradu tih načela ostavljao zakonodavcu. Zakoni koji su na osnovu tog Ustava doneti praktično su i građanska prava i političke slobode učinili fiktivnim. U javnosti se govorilo da je vlast ono što je davala jednom rukom, drugom rukom uzimala. Dve trećine poslanika birao je narod, a jednu trećinu postavljao knez ukazom. Ustanovljen je visok birački cenzus. Glasanje je bilo javno i birači nisu birali poslanike nego poverenike koji su potom učestvovali u izboru poslanika. Javno glasanje i sistem poverenika omogućavali su vlastima da bitno utiču na izborne rezultate. Kneževski poslanici omogućavali su vladi da obezbedi skupštinsku većinu ukoliko na izborima ne bi dobro prošla. Državni činovnici, penzioneri i advokati nisu mogli biti narodni poslanici. Na taj način, opoziciono orijentisana inteligencija bila je isključena iz Skupštine. Inteligenciju su u Skupštini predstavljali kneževi poslanici koje je narod zvao "vladinima". Oficiri i podoficiri nisu imali pravo glasa i nisu mogli biti birani za narodne poslanike, ali su mogli da budu kneževi poslanici. Ministri nisu mogli biti poslanici.
Novi Ustav naišao je na kritike, pretežno u novosadskoj štampi. Jedan od najoštrijih kritičara novog Ustava bio je Svetozar Marković koji se člankom "Naše obmane" oglasio kao politički čovek. Marković je studirao u Rusiji i Švajcarskoj i tamo se upoznao sa socijalističkim idejama. U to vreme bio je na čelu levog krila Ujedinjene omladine srpske i ubrzo došao u sukob sa glavnim omladinskim ideologom Vladimirom Jovanovićem. U Ujedinjenoj omladini srpskoj formirala su se dva krila - liberalno, na čijem je čelu bio Vladimir Jovanović, i socijalističko, na čijem je čelu bio Svetozar Marković. Ostavši bez državne potpore, Marković se vraća u zemlju i pokreće prvi socijalistički list Radenik, 1870. godine. Uprkos ograničenjima i smetnjama koje je pravila vlast u svakom opozicionom delovanju, u Srbiji se javljaju dva vida opozicije. Jedan su bili konzervativci, deo birokratije iz vremena kneza Mihaila koja nije učestvovala u Blaznavac-Ristićevoj nagodbi sa liberalima, a drugi - pristalice Svetozara Markovića. Bliski konzervativcima i povezani sa njima porodičnim vezama bili su izvesni krugovi intelektualaca koji su sa Zapada doneli liberalne ideje. Za razliku od starokonzervativaca, koje su vodili Jovan Marinović i Čiča Danilo Stefanović, intelektualci koje su predvodili Milan Piroćanac i Stojan Novaković nazivali su se u javnosti mladokonzervativcima. Mladokonzervativcima bili su bliski liberalski disidenti koji nisu prihvatili kompromis 1869. godine i koje je predvodio Ljubomir Kaljević. Oko Svetozara Markovića okupljala se levo orijentisana inteligencija kojoj su u podjednakoj meri bile bliske socijalističke i radikalne ideje. Godine 1873. oglasila se jedna grupa seljačkih poslanika oštrom kritikom birokratskog sistema, zahtevima da se seljaci zaštite od zelenaša, smanje činovničke plate, ukinu penzije i obezbedi jeftin kredit za zemljoradnike. Tu grupu su predvodili i pop Milija Milovanović i Adam Bogosavljević. Adam Bogosavljević studirao je pravo na Velikoj školi, ali nije hteo da da završni ispit da ne bi došao u iskušenje da jednog dana zatraži državnu službu i postane činovnik. Između tzv. Adam-Milijine grupe i umerenih pristalica Svetozara Markovića postojala je velika bliskost. Tokom svog političkog delovanja, Marković je razvio živu publicističku aktivnost i posle zabrane Radenika pokrenuo list Javnost. Kada je Javnost zabranjena, Marković je pokrenuo Glas javnosti. Po političkim idejama socijalist, Marković je po svojim filozofskim idejama bio prirodnjački materijalista. Godine 1874. jedan od najbližih Markovićevih saradnika, Pera Todorović, pokreće književni i politički časopis Rad u kome populariše socijalističke ideje ruskih socijalista-utopista i nemačkih prirodnjačkih materijalista. Na opštinskim izborima 1875. godine pristalice Svetozara Markovića osvojile su opštinsku upravu u Kragujevcu. U prevelikom oduševljenju, oni su kragujevačkim ulicama proneli crveni barjak na koje je bila ispisana reč "samouprava". Vlasti su u ovome videle znak pobune, raspustile opštinsku upravu, a učesnike demonstracija stavile pod sud.
Posle smrti kneza Mihaila, namesnici su, imajući u vidu unutrašnju situaciju, izbegavali svaku aktivniju spoljnju politiku. Za razliku od kneza Mihaila, koji se pred kraj života okrenuo Austriji, namesnici su, isto tako oprezno, počeli da se udaljavaju od Austrije i približavaju Rusiji. Tu politiku nastavio je knez Milan približavajući se Rusiji bez ikakve rezerve. Kada je 1875. godine izbio bosansko-hercegovački ustanak, u srpskoj javnosti javio se jak pokret za objavu rata Turskoj. Ruska vlada savetovala je knezu Milanu da Srbija ne ulazi u rat pre nego što Rusija napadne Tursku. Neophodan uslov da Rusija napadne Tursku bilo je sklapanje rusko-austrijskog sporazuma o tome da će ko u slučaju raspada Turske dobiti i šta će na Balkanu biti ruska, a šta austrijska interesna sfera. Slovenofilski komiteti i ruski ambasador u Carigradu general Ignatijev požurivali su Srbiju da uđe u rat. Te dve ruske politike izazvale su veliku zabunu u Beogradu i na kraju je preovladalo mišljenje da ruska vlada, iz izvesnih obzira, ne može direktno da savetuje intervenciju i da to čini preko slovenofilskih komiteta. U leto 1876. Srbija i Crna Gora oglasile su rat Turskoj. Slovenski komiteti dali su pomoć u novcu i poslali jedan dobrovoljački odred kojim je komandovao general Černjajev. Predenjen u srpskoj Vrhovnoj komandi, Černjajajev je postavljen za glavnokomandujućeg srpske vojske. Posle početnih srpskih uspeha, ratna sreća se okrenula u korist Turske. Turci su zauzeli i zapalili Zaječar i Knjaževac i naneli težak poraz srpskoj vojsci kod Đunisa. Srbija je ponudila Turcima primirje, što je Porta, u prvi mah, odbila, jer se u Carigradu pomišljalo na to da se Srbija može ponovo osvojiti. Zajednički pritisak svih evropskih velikih sila na Carigrad naveo je Tursku da pristane na primirje. U međuvremenu došlo je do dogovora između austrijskog i ruskog para o podeli interesnih sfera na Balkanu. Kada je Rusija objavila rat Turskoj, ona je pozvala Srbiju da joj se priključi. Srbija je oklevala, čekajući da ruska vojska postigne određenu prednost. Tek pošto su Rusi pobedili Turke kod Pančeva, Srbija je ušla u rat. Drugi rat bio je uspešniji od prvoga. Nadirući prema jugoistoku, srpska vojska oslobodila je Niš i Pirot, a u prodoru na jug došla do Vranja.
Posle poraza kod Plevne Turska je zatražila mir. Mirovni ugovor sklopljen je u San-Stefanu i njegov tvorac bio je general Ignatijev. Stvorena je velika bugarska država koja je obuhvatila današnju Bugarsku, Makedoniju, delove Albanije i veći deo teritorija koje su Srbi oslobodili. Srbija je dobila neznatno proširenje i od Velić mesta koje je oslobodila ostao joj je samo Niš, a čak i njega su Rusi bili spremni da daju Bugarima. Stvaranje velike Bugarske poremetilo je ravnotežu na Balkanu i Rusiju učinilo odlučujućim faktorom u tom delu Evrope. Velike sile bile su sklone da u Bugarskoj vide pre neku vrstu ruske gubernije, nego nezavisnu državu. Zbog toga se u Berlinu sastao mirovni kongres, koji je imao za cilj reviziju Sanstefanskog ugovora. Od velike Bugarske ostale su dve mele države Bugarska i Istočna Romelija - pod vrhovnom vlašću sultana. Srbija je dobila nezavisnost. priključeni su joj niški, pirotski, politički i vranjski okrug, tako da se njena teritorija skoro udvostručila. Uz obavezu da naknadi turskim posednicima zemlju oduzetu zbog ukidanja feudalnog poretka, Srbija je bila dužna i da izgradi železničku prugu koja će povezati Tursku i vazalne bugarske kneževine sa Evropom. Tajnim dogovorima, Srbija se našla u austrijskoj interesnoj sferi. Austro-Ugarska dobija le mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak. Tajni protokol davao je Austro-ugarskoj pravo da kada se steknu uslovi anektira Bosnu i Hercegovinu, ali ne i Novopazarski sandžak. Posle smrti Svetozara Markovića (1875) nastaje raslojavanje u njegovom pokretu. Sam Marković pred kraj života počeo je da se udaljava od apstraktnih socijalističkih ideja i da se približava nekoj vrsti političkog radikalizma. Prelomnu tačku u njegovom razvoju predstavljala je knjiga Srbija na istoku u kojoj je zastupao tezu da samo demokratska Srbija može da bude srpski i balkanski Pijemont. Odmah posle drugo rata Ristić-Milojkovićev režim pokušao je da se obračuna sa svojim političkim protivnicima. U Topoli je pod nerazjašnjenim okolnostima izbila buna za čije su kolovođe proglašeni pukovnik Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, Ilija Milosavljević - Kolarac i Aćim Čumić, jedan od vođa mladokonzervativaca, koji je samo dve godine pre toga bio predsednik srpske vlade. Marković je bio jedan od najsposobnijih srpskih oficira. Neposredno pred rat dao je ostavku na vojnu službu i posvetio se politici. U Narodnoj skupštini pripadao je opozicionoj grupi koja je bila bliska Svetozaru Markoviću. jedan od poslanika te grupe bio je i mladi beogradski inženjer Nikola Pašić. Za vreme srpsko-turskog rata, Marković se ponovo aktivirao. Presudom prekog suda Marković je osuđen na smrt i streljan, a Kolarac i Čumić su osuđeni na dugogodišnju robiju u teškom okovu.
Od pristalica Svetozara Markovića i pripadnika Adam-Milijine grupe formiran je u Narodnoj skupštini jedan opozicioni klub. Drugi opozicioni klub osnovali su mladokonzervativci udruženi sa mladoliberalima. Iz prvog kluba razvila se Radikalna stranka, a iz drugog Napredna stranka. U početku su ta dva kluba međusobno sarađivala. Radikali su pošli od Markovićeve pretpostavke da samo demokratska Srbija može da bude srpski Pijemont i iz toga izveli zaključak da Srbija može da postane demokratska samo ako se široki narodni slojevi uključe u politiku i u njoj imaju odlučujuću reč. Svoju akciju radikali su usmerili prema seljaštvu kao najbrojnijem i ekonomski najznačajnijem društvenom sloju. Naprednjaci, u principu, nisu nisu odbacivali načela parlamentarne demokratije, ali su smatrali da narod treba prvo prosvetiti, pa mu tek onda dati političke slobode. U to vreme, u većini republikanci, radikali su za model države uzimali Švajcarsku koja se u tadašnjoj Evropi smatrala uzorom demokratskog uređenja. U spoljnoj politici radikali su se okrenuli prema Rusiji. Njima nasuprot, naprednjaci su uzimali Prusku, kao zemlju čiji red i disciplina najbolje mogu da unaprede jednu zaostalu i neprosvećenu zemlju kao što je Srbija. U prilog svojoj tezi, naprednjaci su navodili činjenicu da je Pruska samo godinu dana radnije sa uspehom izvela nemačko nacionalno ujedinjenje. U spoljnoj politici naprednjaci su naginjali oslanjanju na Austro-Ugarsku.
U početku, ma koliko različiti, radikali i naprednjaci udružili su se s ciljem da sruše liberalsku vladu Jovana Ristića. Pre ratova bezrezervno odan Rusiji, knez Milan je posle Berlinskog kongresa i razočarenja u Ruse otišao ud rugu krajnost i potpuno se podredio Austriji. Uz to, izgledalo mu je da je Ristić zbog uspeha na Berlinskom kongresu isuviše osilio i da nije shvatio neophodnost srpske spoljnopolitičke preorijentacije. Nepoverljiv prema radikalima, knez se okrenuo naprednjacima. Pri korak približavanja Srbije Austro-Ugarskoj bilo je sklapanje trgovinskog ugovora sa bečkom vladom. Uslovi koje je Austrija ponudila učinili su se Ristiću nepovoljnima. Knez je insistirao da se oni prihvate i Ristić je dao ostavku. Vladu je obrazovao voša naprednjaka Milan Piroćanac. Bivši sekretar kneza Mihaila, Piroćanac je izišao na glas kao stručnjak za ustavna pitanja i kritičar Ustava od 1869. godine. U prvi mah, naprednjaci i radikali mislili su da na izboru izađu u koaliciji. Kad od koalicije nije bilo ništa, radikali su tražili od ministra unutrašnjih dela Milutina Garašanina da se policija ne meša u izbore. Garašanin im je odgovorio da mogu da računaju na solidnu manjinu, ali da nikako ne moguć dobiti većinu. Otpočela je oštra izborna borba, a izborni rezultat dao je malu prednost radikalima. Naprednjaci su se ispomogli kneževskim poslanicima. Pored borbe u narodu, naprednjačko-radikalski sukobi preneli su se i u štampu. U glavnom radikalskom listu Samoupravi Pera Todorović nije samo popularisao radikalske ideje, nego je i lično napadao naprednjačke voše ne prezajući ni od kleveta. Ne tako retko Todorović je napadao i kneza Milana što ni u jednoj parlamentarnoj monarhiji nije bilo dopušteno. Naprednjaci su u svom organu Videlo dokazivali da su radikali demagozi i bukači, da u njihovim redovima ima nogo protivnika dinastije, privatne svojine i svih srpskih svetinja. Liberalima je u pomoć pritekao iz Novog Sada Laza Kostić, koji je postao urednik njihovog organa Srpska nezavisnost.
 
Srbija 1813 - 1858 PDF El. pošta
Napisao Administrator   
subota, 24 jul 2010 20:25
U svojoj istoriji Srbi su imali dva veka veličanstvenog uspona. Četrnaesti i devetnaesti. Ako je četrnaesto stoleće bilo razdoblje velikih vojnih uspeha i osvajanja, devetnaesti vek bio je period obnove i izgradnje moderne srpske države.
Tokom tih stotinu godina, Srbija je prešla veliki put od pašaluka u Otomanskom carstvu do parlamentarne kraljevine. Stvaranje nezavisne države bilo je u isti mah i uzrok i posledica sveukupnog društvenog i nacionalnog preobražaja srpske nacije. Srbija je koračala evropskim koracima prateći one istorijske tokove koji su određivali politička, ekonomska i kulturna kretanja na kontinentu. Srbi su se postepeno udaljavali od dugovekovnog turskog nasleđa i istovremeno tražili nove puteve da izraze svoje narodne i državotvorne težnje.
Put je bio krivudav, prepun zamki i zabluda. Nisu Srbi ni brzo ni lako izgradili narodnu državu. Još je teži zadatak bio u tome što je bilo neophodno da čitava nacija shvati i usvoji one neminovne zakonitosti koje, kao svoje zahteve, nameće savremena državnost.
U modernoj srpskoj istoriji poslednjih dve stotine godina sasvim se jasno primećuju tri osnovne etape u razvoju nacionalne ideje i njenog spoljašnjeg izraza - nacionalne države.
Prva istorijska ravan pripada nacionalnim i oslobodilačkim težnjama srpskog naroda. Svest o pripadnosti jednoj nacionalnoj grupaciji, koliko god bila maglovita u predstavi o rasprostranjenosti Srba i njihovim etničkim granicama, bila je u svakom pogledu i izvor i oslonac borbe za nacionalno oslobođenje. Otud i nacionalni ciljevi te prve faze umnogome odgovaraju početnom stadijumu nacionalne ideje. U istorijskom pogledu, Prvi i Drugi srpski ustanak obeležili su ovu fazu u razvoju srpske nacionalne ideje.
Dalji pravac razvoja nacionalne svesti Srba vodio je ka stvaranju same nacionalne države. Nacionalno oslobođenje i nije ništa drugo nego oružana, duhovna i ekonomska bitka protiv stranog gospodara usmerena ka stvaranju sopstvene države. Otuda sledeća stepenica u nacionalnom razvitku, uslovno nazvana državotvorni nacionalni program, dobija mnogo određenije obrise. Postepeno se zaokrugljuje slika o jednom narodu, u ovom slučaju srpskom, o njegovim granicama, osobinama, veri, običajima, jeziku i, ono što je najvažnije, njegovom samostalnom državnom ustrojstvu.
Proces stvaranja nacionalne države podrazumeva postupnost i dugotrajnost. Stoga su i nacionalni ciljevi na ovom stepenu razvoja izražavali pojedine momente tog razvoja. Istovremeno su se preplitali i sažimali sa prethodnom, oslobodilačkom idejom.
Najzad, oslednji i najzreliji stadijum nacionalne ideje jeste onaj u kome se nacionalno biće jednog naroda uključuje u univerzalnu zajednicu Evrope i sveta, kada Srbi, sveobuhvatno svesni svog Srpstva i u stvarnom i u duhovnom smislu, uspevaju da sebe ugrade u opšte okvire svetske politike i kulture. Ovaj kulturni model Srbi nikada nisu sasvim dostigli, ali su u jednom trenutku svoje istorije bili sasvim blizu (kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka).
Vaskrs države srpske početkom minulog stoleća imao je svoje čvrste oslonce u onim srpskim tradicijama koje su preživele tursku vlast. Ta dva stuba srpske kolektivne svesti bili su Srpska pravoslavna crkva kao nosilac Srpstva i u duhovnom i u organizacionom smislu i narodno pevanje kao izraz spontanog sećanja na nekadašnju veličanstvenu istoriju Srba.
Srpska crkva je od svog nastanka (1219) imala dvostruki karakter: duhovni i nacionalni. Pravoslavni pogled na svet, pod osmanskom vlašću prerastao je u način života srpskog naroda. Svetosavlje, dakle srpsko posebno shvatanje pravoslavlja, činilo je samu bit srpskog opstajanja u duhim vekovima pod Turcima. Poruka Svetog Save u svojoj sveobuhvatnosti pravoslavne pobožnosti bila je taj najdublji, nepromenljivi sadržaj Srpstva. Osećaj zajedništva u stalnim iskušenjima neverničke sile, učinio je od Srba jedan narod duboko svestan svoje unutrašnje duhovnosti.
Srpska pravoslavna crkva imala je i svoj spoljašnji vid u zaštiti Srpstva pod Turcima. Ukupna crkvena organizacija, sa manje ili više snage i reda, bila je, pored svega, jedini dejstvrujući sistem koji je delovao pod Turcima okupljajući srpski živalj oko crkava i manastira.
Čuvajući svoje unutrašnje biće od stranog gospodara, Srbi su vekovima spontano pevali o svojoj negdašnjoj slavi i uspesima. Tako su, možda i nesvesno, gradili jedan svet iz prošlosti, ulepšan i idealizovan, ali snažan i ubedljiv da služi kao osnov budućeg narodnog ustanka i državne obnove. Prenoseći s kolena na koleno to kolektivno osećanje na prohujalu veličinu, Srbi su u stvari tražili izalaz i utehu u beskonačnim noćima ispunjenim bedom, nesrećom i strahom. Istovremeno, sami su sebe hrabrili upornim podsećanjem na slavnu prošlost.
Samo tako su Srbi mogli da prežive i opstanu bezmalo pet stoleća osmanske okupacije.
Borba za nacionalno oslobođenje i proces stvaranja sopstvene države bili su procesi koji su se u srpskoj istoriji devetnaestog veka preplitali i dopunjavali. Brlo brzo posle početka Prvog srpskog ustanka, Karađorđe i njegove vojvode shvatili su potrebu za organizovanjem sistema autonomne vlasti. U tom pogledu obrazovanje Praviteljstvujuščeg Sovjeta i Karađorđevi zakoni čine prve pokušaje da se udare temelji nove države.
Drugi ustanak i vladavina Miloša Obrenovića imaju sasvim jasne odlike izgradnje državnih ustanova. Mada u sasvim primitivnom obliku koncentracije vlasti u Miloševim rukama, bez pisanih zakona i istinskog državnopravnog ustrojstva, to su bili prvi koraci u izgradnji države. I sam knez Miloš brzo je shvatio zahteve pravnog uređenja države. Protivljenje drugih srpskih starešina Miloševoj apsolutnoj vlasti vodio je u stvari ka srpskoj državo-tvornosti, ali sa protivne strane.
Prvi srpski ustavni dokumenti, Sretenjski iz 1835. i Turski iz 1838. godine sasvim su približili Srbiju državnom modelu. Državotvorni proces se toliko zahuktao da ga više niko nije mogao zaustaviti iako su pokušaji u tom cilju, i spoljašnji i unutrašnji, bili i česti i snažni.
Prva polovina devetnaestog veka bila je, stoga, obeležena dvostrukim procesom. S jedne strane, Srbi su vodili bitku, oružanu i diplomatsku, za oslobođenje od turske vlasti. S druge strane, taj u osnovi protivdržavni proces pretvarali su u vlastiti graditeljski napor.
Karakter državnog uređenja Srbije određen je tek krajem minulog stoleća. Ali, temelji za taj veliki nacionalni posao udareni su upravo u Prvom i Drugom srpskom ustanku.
Poraz Prvog srpskog ustanka nije mogao da zaustavi srpsku borbu za oslobođenje. Turski tror koji je usledio posle sloma 1813. samo je učvrstio narod u uverenju da se protiv Turaka mora ponovo ratovati.
Pre nego što su odlučili da se ponovo podignu na ustanak, Srbi su, pod pritiskom turskog zuluma, morali da pronađu nekakav sporazum sa omraženim gospodarima. Miloš Obrenović, jedan od onih starešina koji nisu izbegli posle poraza 1813, prihvatio se starešinstva u Srbiji po milosti Sulejamn-paše. Nemajući mnogo izbora, on je pokušao da u dogovoru sa Turcima smiri stanje u zemlji. Tako je u septembru 1814. Miloš pomogao Turcima da uguše Hadži-Prodanovu bunu. Mihailo Gligorijević, Hadži-Prodanov brat i Pajsije, iguman manastira Trnova napali su Turke u čačanskom kraju i pozvali narod na ustanak. Uz mnogo muka Miloš, koji je odbio poziv da se pridruži buntovnicima, uspeo je da uguši pobunu zajedno sa Turcima. Hadži-Prodan prešao je na drugu obalu Morave sa namerom da nastavi oružani otpor. Posle neuspeha, bio je primoran da prebegne u Austriju početkom oktobra. Ovo je dalo povoda Turcima da u Srbiji zavedu još goru strahovladu nego što je dotad bila.
Ali, već u proleće 1815. i Miloš i ostali viđeni Srbi shvatili su da bez novog ustanka neće biti moguće opstati pod Turcima. Na Cveti 1815. (11. aprila) Miloš je sakupio narod u Takovu i proglasio početak Drugog srpskog ustanka čuvenim rečima: "Evo mene, eto vama rata sa Turcima". Kidajući sporazum sa Sulejman-pašom, Miloš je postao predvodnik i vođ ustanka po volji narodnoj. Borbeni glas munjevito se širio sa obronaka Rudnik planine u sve krajeve Srbije. Nekadašnje Karađorđeve vojvode i buljubaše ponovo su stali na čelo ustanka buneći narod po celoj zemlji i pozivajući ga na oružje.
U Takovu, tog dana s proleća 1815, Miloš je javno prekinuo sa Turcima i postao vođ velikog ustanka koji će na kraju Srbiji doneti državnu autonomiju, a Milošu naslednu titulu Kneza i ugled prvog srpskog gospodara. U tom trenutku, nije imao više od trideset i pet godina.
Ako je Karađorđeva buna bila ispunjena junačkim bitkama protiv Turaka, Drugi ustanak bio je osoben po srpljivim i upornim pregovaračkim uspesima sa neprijateljem. Za razliku od Karađorđa, Miloš je uvek ostavljao mogućnost za sporazum. I kada je ratovao, on je na umu imao dogovor sa Turcima. Wegova lukava priroda koja nikad nije odavala prave misli i osećanja Miloševa, njegovo na izgled pomirljivo, ponekad dodvoričko držanje prema Turcima dali su sasvim drukčiji karakter Drugom ustanku. Koliko su Karađorđe i Miloš bili različiti i po temperamentu i po ponašanju, toliko su drukčije bile i bune na čijem čelu su se nalazili. Bila su to u stvari dva lica Srbije i srpskih obeležja. Jedno plahovito, ustaničko, prkosno, ponosno, ali i rušilačko. Drugo lelujavo, prevrtljivo, pomirljivo, neiskreno, ali u krajnjem cilju uspešno. To dvojstvo u srpskom nacionalnom karakteru obeležiće srpsku istoriju ne samo s početka devetanestog veka, nego i u mnogim docnijim decenijama.
Istinski rat između Srba i Turaka vodio se samo tokom prve godine ustanka.
Najveća bitka Drugog srpskog ustanka vodila se na Qubiću i maju 1815. godine. Posle teških borbi u kojima su na početku Turci bili uspešniji, Srbi su u protivudaru do nogu porazili neprijatelja i osvojili grad Čačak. Odmah potom, srpski ustanici uspeli su da oslobode gotovo čitav istočni deo Beogradskog Pašaluka, kao i gradove Požarevac, Batočinu, Ranovac, Ćupriju i Poreč. U ovim borbama istakle su se vojvode Pavle Cukić, Petar Moler, Stevan Dobrnjac, Marko Abdula Todorović i naravno sam knez Miloš.
U sledeća tri meseca srpska vojska oslobodila je ceo Pašaluk osim velikih gradova (Beograd, Šabac, Soko, Užice, Smederevo).
Srpski vojni uspesi odjeknuli su i van granica Srbije. Mnogi srpski emigranti iz Prvog srpskog ustanka vratili su se u zemlju i pridružili novoj buni. Prota Mateja Nenadović redovno je obaveštavao ruske i austrijske vlasti o događajima u Srbiji. Sam karađorđe živo se interesovao za napredovanje srpskih ustanika. Mobilizacija ruske dunavske armije u julu 1815. bio je znak Turcima da sa Srbima moraju naći mirno rešenje.
Istovremeno, Miloš je dobro znao da ratnički uspesi ne mogu trajno da reše srpsko pitanje. Uporno je ponavljao da je ustanak uperen protiv zuluma Sulejman-paše Skopljaka, a ne protiv zvanične osmanske vlasti.
Pregovori sa Turcima počeli su već jula i avgusta te iste, 1815. godine. Prvo sa Huršid-pašom, a zatim i sa Marašli Ali-pašom. Posle mnogo natezanja, Porta je najzad početkom 1816. poslala osam fermana (dokumenata) koji su uređivali odnose između Srba i Turaka.
Na osnovu pisanja Mihaila Gavrilovića suština ovih uredbi sastojala se u sledećem: 1. carina će se naplaćivati strogo po tarifama; srpski trgovci ne smeju se globiti; 2. spahije mogu uzimati desetak strogo po beratima; 3. svaki Srbin može se slobodno kretati i trgovati po celoj Carevini; 4. porez će se plaćati u dve rate godišnje (o Đurđevdanu i Mitrovdanu); 5. vojna posada u Srbiji može psotojati samo u gradovima, isključuje janičarske porodice i može biti sastavljena samo od dobrih Turaka iz Rumelije; 6. po gradovima i palankama uz turskog starešinu sedeće i po jedan srpski knez; dopušta se i jedan stalni savet u kojem će svaka nahija imati po jednog predstavnika; 7. Sultan prašta Srbima svu raniju neposlušnost; 8. Porta je znatno smanjila harač prema onome koliko je iznosio pod Sulejman-pašom.
Ovi ustupci koje je Porta učinila Srbiji nisu ni izbliza ispunjavali srpske zahteve. Umesto pune autonomije, Srbi su dobili nesigurne garancije posebnog statusa u Carevini. Ni sam knez Miloš nije dobio nikakva jemstva svog položaja. Ali, i pored toga, Srbi su uspeli u glavnom: strahovladu Sulejman-paše, zamenio je uređen režim Marašli Ali-paše. Sultanov predstavnik u Beogradskom Pašaluku, beogradski paša, održavao je veze sa narodom preko knezova i Narodne kancelarije. Ali, sve je to funkcionisalo slabo i otežano. Pravo rešenje sprskog pitanja još se nije ni naziralo...
I pod tako nepovoljnim okolnostima, knez Miloš se okrenuo uspostavljanju unutrašnje vlasti u Srbiji. Svoje mesto predsednika Narodne kancelarije vešto je iskoristio da ukloni one srpske starešine koji su mogli da ugroze njegovu ličnu prevlast.
Prvi od tih sukoba bio je Milošev spor sa Petrom Molerom. Moler je bio jedan od uvaženih prvaka Drugog ustanka i nadzornik u Narodnoj kancelariji. On je uporno držao da Srbijom treba da vladaju četiri najistaknutija predvodnika u narodu (knez Miloš, Pavle Cukić, Prota Mateja Nenadović i on sam), svaki u nekoliko nahija u kojima je imao najjači uticaj.
Neprijateljstvo Miloša i Molera uvelo je i Turske u njihovu raspravu. Ubrzo zatim, Moler je optužen za proneveru novca prikupljenog za isplatu poreza. Na insistiranje nahijskih knezova i samog Miloša, Marašlija je na kraju pristao da privede Molera u beogradsku tvrđavu. Tu je i ugušen zajedno sa starim Karađorđevim vojvodom Radičem Petrovićem. Tako se Miloš oslobodio jednog od najopasnijih protivnika.
Miloš se, međutim, nije nikako osećao sigurnim dogod su u inostranstvu još živeli Karađorđe, Jakov Nenadović, Mladen Milovanović i ostali junaci iz Prvog ustanka. Oni su i u Srbiji imali svoje skrivene pristalice. U prvom redu kneza Simu Markovića i Vujicu Vulićevića.
Sukobi između srpskih starešina preneli su se i u narednu 1817. godinu. U februaru je izbila buna protiv Miloševe vlasti na čijem čelu su bili Sima Marković, Pavle Cukić i Dragić Gorunović, bivši Karađorđev kapetan. I ovu bunu Miloš je uspeo da uguši uz pomoć Turaka. Marašli Ali-paša je posekao Markovića i Gorunovića, a Pavla Cukića je najverovatnije pogubio sam Miloš.
U leto iste godine veliki vožd Prvog srpskog ustanka Karađorđe odlučio je da se vrati u Srbiju. Još u emigraciji, on je prišao jednom tajnom udruženju za oslobođenje čitavog Balkanskog poluostrva od Turaka pod nazivom "Filike Heterija". Bilo je već ugovoreno sa čelnicima ovog bratstva da Karađorđe predvodi taj veliki ustanak Srba, Grka i Bugara za oslobođenje Balkana od osmanskog zavojevača. Sa takvim planovima Karađorđe je došao u Srbiju tražeći susret sa Milošem. Lukavi gospodar Srbije odbio je ovaj sastanak i naredio Karađorđevo ubistvo. Karađorđe je mučki umoren na spavanju u Radovanjskom lugu 13. jula 1817. godine. Miloš je poslao Karađorđevu glavu prvo u Beograd, a zatim i Sultanu u Carigrad. Tursko zadovoljstvo uklanjanjem vožda Prvog ustanka, njihovog velikog neprijatelja donelo je Milošu još čvršće poverenje i naklonost Turaka.
Knez Miloš je docnije ovaj čin opravdavao državnim razlozima. Isticao je da je dizanje novog ustanka moglo ugroziti sporazum sa Marašlijom i vratiti u Srbiju tursku strhovladu. Štiteći narod od daljeg stradanja, tvrdio je Miloš, morao je da se odrekne Karađorđa.
Od samog početka svoje vladavine Miloš je pokazao dve glavne osobine. Odanost narodnim interesima, ali i neutoljivu želju za ličnom vlašću. U tome nije birao sredstva. Nije prezao da okrvavi svoje ruke, ali i ruke drugih.
Dve godine posle Takovskog ustanka knez Miloš je postao neprikosnoveni gospodar u Srbiji, priznat i uvažavan i od Srba i od Turaka.
Još nekoliko buna izbilo je u Srbiji za vreme Miloševe vladavine. Godine 1821. bunu protiv Miloševe samovolje podigli su knezovi Stevan Dobrnjac i Marko Abdula Todorović. Pobuna je zahvatila Požarevačku i Ćuprijsku nahiju, ali je Miloš lako uspeo da je uguši. Todorović je ubijen, a Dobrnjac je nekako uspeo da pobegne u Leskovac. I ponovo je Miloš iskoristio ove nerede da pred Portom sebe prikaže kao jedinog čoveka koji u Srbiji može da održi red i očuva osmansku vlast.
Četiri godine docnije, 1825. izbio je novi oružani bunt. U januaru te godine podigao se živalj u Jasenici, Smederevskoj i Kragujevačkoj nahiji. Buna se delimično proširila i na Beogradsku i Požarevačku nahiju. Na čelu pobune nalazio se Miloje Popović-Đak po kome je pobuna i dobila naziv - Đakova buna. Usmerena protiv zloupotreba i zuluma Miloševih knezova, pobunjenici su u prvi mah oterali Miloševu vlast iz ovih krajeva. Ali, posle samo nekoliko dana knez Miloš je uspeo da budu savlada, što obećanjima, što pretnjama. Vođi bune su pogubljeni, a Miloševi momci nemilosrdno su kaznili pobunjene seljake.
I naredne 1826. godine narodno nezadovoljstvo preraslo je u pobunu. Ovoga puta neposredan cilj pobunjenika bio je svrgavanje samog kneza Miloša sa vlasti. Bunu je predvodio Đorđe Čarapić, sinovac vojvode Vase Čarapića iz Prvog ustanka. Po njemu je buna i dobila ime. I ovu pobunu koja je više ličila na državni udar beogradskih trgovaca i zanatlija, Miloš je uspeo relativno lako da uguši.
Razračunavajući se sa protivnicima, Miloš je u stvari sve više učvršćivao svoju vlast u Srbiji. Opšte nezadovoljstvo stanovništva umirivao je postepenim i povremenim smanjivanjima poreza i ostalih dažbina. U nesumnjive Miloševe uspehe moraju se računati dve bitne tekovine: nemešanje turskih vlasti u unutrašnje stvari u Beogradskom pašaluku i uređenje poreskih obaveza prema Turcima.
I pored toga, čitav period Miloševe vladavine bio je obeležen pokušajima pojedinih viđenih Srba da ograniče Miloševu obesnu vlast, kao i Kneževim naporima da te pokušaje osujeti, a svoje protivnike ukloni.
Borba za srpsku autonomiju nastavila se tokom čitave druge decenije minulog stoleća. Korak po korak, srpljivo i postupno, Miloš je krčio put ka državnoj samostalnosti, koristeći međunarodne odnose i podršku Rusije.
U tom razdoblju Srbi su sedam puta slali svoje deputacije u Carigrad ponavljajući svoje narodne zahteve. Bilo je to u dva maha 1815, u leto 1816, još dva puta 1820, početkom 1827. i najzad u februaru 1830. godine.
Preokret u korist srpske stvari došao je promenom na ruskom prestolu. Godine 1825. ruski car je postao Nikolaj I, mladi, energični i ratoborni vladar iz dinastije Romanov. Već sledeće 1826. on je Carigradu postavio ultimatum zahtevajući zaštitu hrišćanskog življa u Osmanskoj imperiji. Razbuktavanje grčkog ustanka tokom tih godina i nerešen položaj Srba učinili su da Petrograd preduzme odlučne korake. Usvajajući zahteve Rusije, Porta je prihvatila ultimatum. Garancije su date u tzv. Akermanskoj konvenciji (1827) čije su se odredbe odnosile i na Srbiju.
Razvoj rusko-turskih odnosa išao je naruku Miloševoj spoljašnjoj politici oslonjenoj na Petrograd. Kratkotrajan rat Rusije i Turske 1828-29. završen je mirom u Jedrenu 1829. godine. I odredbe ovog ugovora izlazile su u susret srpskim zahtevima za autonomiju na kojima su Srbi insistirali još od 1815. godine.
Peta tačka Akermanske konvencije predviđala je da Srbija dobije potpunu kneževsku samoupravu i da joj se vrati šest nahija oduzetih 1813. Prvi put je srpsko pitanje postalo predmet jednog međunarodnog ugovora. Srbi su stekli pravo da po Turskoj putuju sa srpskim pasošima overenim kod turskih vlasti.
U rusko-turskom ratu Miloš je stao na stranu Rusije, ali srpska vojska nije aktivno učestvovala u ratnim operacijama. Posredna pomoć Srbije ogledala se u davanju obaveštenja ruskoj komandi, sprečavanju bosanske vojske da se priključi sultanovim trupama i u Miloševom uspešnom posredovanju da skadarski vezir Mustafa-paša ostane neutralan.
U svojoj šestoj tački, Jedrenski mirovni ugovor obavezao je Sultana da izda hatišerif kojim će se potvrditi autonomija Srbije. Krajem iste godine Sultan je zaista i izdao hatišerif o nacionalnoj samoupravi Srba pod Miloševom upravom.
Carski hatišerif bio je svečano objavljen 1830. na Tašmajdanu u Beogradu pred Milošem i beogradskim pašom uz prisustvo mnogih turskih činovnika i srpskih starešina.
Bio je to najveći uspeh kneza Miloša u borbi za srpska nacionalna prava.
Sledećih nekoliko godina Miloš je suvereno vladao Srbijom oslanjajući se na stare oprobane metode upravljanja. I pored toga, prvi Obrenović je posebno radio na utemeljenju državnog statusa Srbije i uspostavljanju pravnih odnosa u zemlji. Najznačajnija od tih pitanja bila su ona vezana za iseljavanje Turaka, pretvaranje seljačke baštine u privatnu svojinu, utvrđivanje granice između Srbije i osmanske države, prisajedinjenje šest oduzetih nahija i priznanje srpske nacionalne crkve od carigradskog patrijarha. Ovo poslednje Miloš je uspeo da dobije još u januaru 1832.
Sultanov hatišerif iz 1833. konačno je uobličio položaj i karakter Kneževine Srbije. Ovim dokumentom najzad je pripojeno šest spornih nahija, a posebnim beratom Miloš je dobio dostojanstvo srpskog naslednog kneza.
Period Miloševe vladavine posle 1833. bio je obeležen borbom za ograničavanje kneževe apsolutne vlasti.
Srpski vladar je uporno oklevao da oformi Državni savet iako je po hatišerifima bio obavezan da to učini. A kada je 1834. bio prinuđen da obrazuje popečiteljstva (ministarstva), nije im dao nikakva autoritativna ovlašćenja. Pa ipak treba pomenuti da su ti prvi ministri pod Milošem bili: Lazar Teodorović (pravosuđe), Đorđe Protić (unutrašnja dela), Toma Vučić-Perišić (vojska), Koča Marković (finansije) i Dimitrije Davidović (inostrana dela). Ništa se bitno u načinu vladanja nije promenilo. Knez je i dalje vladao samostalno izdajući uredbe, ukaze i naredbe.
Najveće rezultate Miloševa uprava u Srbiji imala je u administrativnoj organizaciji. Već 1834. čitava državna teritorija bila je podeljena na pet serdarstva. Time su ukinuti svi prethodni oblici lokalne organizacije preostali iz turskih vremena, a uprava je u dobroj meri preuređena i centralizovana. Miloš je vredno radio i na jačanju vojne moći Srbije. Stvorio je narodnu vojsku: svaka poreska glava bila je dužna da ima pušku i ostali pribor. Miloš je proširio svoju vojnu pratnju tzv. "kneževu gardu". Skrivajući od Turaka, srpski knez je upravo tih godina nabavljao topove iz Rusije. Tada je stvoren i prvi oficirski kadar sastavljen od Srba, austrijskih vojnika iz Vojne krajine.
Uprkos tim dostignućima Miloševe vladavine, većina narodnih starešina pripadala je opoziciji kneževoj autokratskoj vlasti. Njihovo nezadovoljstvo potajno je tinjalo, sve dok se nije javno pokazalo. Taj trenutak došao je u januaru 1835. godine. Bunu je predvodio Mileta Radojković, veliki serdar rasinski, kome se pridružilo još nekoliko viđenih Srba. I knjeginja Ljubica i Milošev brat Jevrem Obrenović bili su saglasni sa pobunjenicima. Miletina buna počela je u Kruševcu i Jagodini i zahvatila je Ćuprijsku, Jagodinsku i Kragujevačku nahiju. Kada su ustanici stigli u sam Kragujevac, srpsku prestonicu, došlo je do pregovora. S jedne strane našao se Toma Vučić-Perišić komandant Knjaževe garde, a sa druge predvodnici pobune. Pregovori su se završili sporazumom. Knez je obećao oprost pobunjenim seljacima, smanjenje poreza i hitno sazivanje Narodne skupštine. Buntovnici su zauzvrat pristali da se mirno vrate kućama i obustave dalje nerede.
Narodna skupština okupila se u Kragujevcu na Sretenje februara 1835. godine. Ta skupština donela je prvi ustav u srpskoj modernoj istoriji poznat pod imenom Sretenjski ustav. Ustavni dokument izradio je Dimitrije Davidović po ugledu na najbolje ustave onog vremena. Mada nije proglašena za suverenu državu, Kneževina Srbija je određena kao državna celina u vrlo labavoj vezi sa Turskom. Sretenjski ustav predvideo je stalnu Narodnu skupštinu pored kneza i Savet kao organ izvršne vlasti. Pravosuđe je trebalo da bude potpuno nezavisno. Pojedini državni poslovi preneti su u nadležnost ministarstava. Ustav je jemčio široka građanska prava. Bio je to jedan od naprednijih ustavnih akata onoga vremena u Evropi.
Vek Sretenjskog ustava bio je vrlo kratak. Nije opstao ni nekoliko nedelja. Uz pomoć dve staromodne carevine Austrije i Rusije koje nisu imale razumevanja za liberalizam Davidovićevog dokumenta, Miloš je relativno lako ukinuo prvi srpski ustav. Tako je došlo do konačnog razlaza između Miloša i istaknutih narodnih starešina.
Miloševi suparnici među srpskim vođama ubrzo su stekli naziv "ustavobranitelji" upravo zbog činjenice što su uporno branili ukinuti ustav iz 1835. To ime ostaće simbol u srpskoj istoriji za grupu viđenih srpskih glavešina čija je borba protiv Miloševe samovolje stvorila preteču modernih političkih stranaka u Srbiji.
Pokušaj da se Miloševa autoritarna vlast ograniči nisu se završili ukidanjem Sretenjskog ustava. Naprotiv, zajedničkim pritiskom, u kome su učestvovali i Porta i Rusija i Miloševi protivnici u sporazumu, najzad su se okončali uspehom. Godine 1838. Miloš je bio primoran da prihvati tzv. "Turski ustav" kojim je potvrđena turska vrhovna vlast u Srbiji. Iako nametnut spolja i oslobođen liberalnih ideja ustava iz 1835, i ovaj dokument je donekle sužavao apsolutnu kneževu vlast.
Na osnovu slova ustava iz 1838. Miloš je morao da imenuje četiri popečitelja. To su bili: Avram Petronijević za inostrana dela, Đorđe Protić za unutrašnja dela, Aleksa Simić za finansije i Stevan Stefanović-Tenka za pravosuđe i prosvetu. Istovremeno Miloš je imenovao i sedamnaest članova Sovjeta i Velikog Suda. Ovo uvaženje dobili su: Toma Vučić-Perišić, Milutin Garašanin, Mateja Nenadović, Laza Teodorović, Stojan Simić, Mileta Radojković, Milosav Zdravković, Vule Gligorijević, Ranko Majstorović, Stanko Jurišić, Petar Tucaković, Ilija Popović, Cvetko Rajović, Đorđe Parezan, Stevan Stojanović-Ćosa, Anta Protić i Jevrem Obrenović. Ovaj poslednji bio je i predsednik Sovjeta.
Knez Miloš nije nikako mogao da se pomiri sa novim stanjem u kojem je morao da deli vlast sa Svojetom. Svi njegovi napori da obori ustav i ukine Sovjet završili su se bez uspeha. Nevoljan da popusti, Miloš je juna sledeće 1839. godine napustio Srbiju i prešao u Zemun. Nasledio ga je stariji, teško oboleli sin, Milan. Određeno je i namesništvo koje je trebalo da vlada u ime novog kneza. U njegov sastav ušli su: Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić-Perišić.
Knez Milan je izdahnuo samo mesec dana pošto je izabran za srpskog vladara. Namesnici su ne zadugo potom pozvali Miloševog mlađeg sina Mihaila da stane na srpski presto.
Narednih dvadeset godina Miloš je proveo u izgnanstvu na svojim imanjima u Vlaškoj. U tom periodu Srbijom su vladali ustavobranitelji. Po njima je to razdoblje srpske istorije i dobilo naziv.
Mladi knez Mihailo Obrenović preuzeo je vlast u Srbiji marta 1840. godine. U tom trenutku nije imao ni punih sedamnaest godina. Zbog toga su mu kao savetnici postavljeni Toma Vučić-Perišić i Avram Petronijević, dva najpoznatija ustavobraniteljska prvaka.
Sukob između dve struje u borbi za vlast nikako nije prestajao. Postalo je sasvim izvesno da dve zaraćene strane, obrenovićevci i ustavobranitelji, neće moći da nađu zajednički jezik. Mladi knez, potpomognut poklonicima svoga oca i uz podršku svoga strica gospodar Jevrema Obrenovića, suprotstavio se uticaju ustavobranitelja. Situacija je pretila da se razbukta u otvoreni obračun. Da bi nekako smirila nemirnu Srbiju Porta je poslala jednog izaslanika u Beograd sa zadatkom da razreši krizu. Musa-efendija, sultanov emisar, uspeo je da okupi Narodnu skupštinu u kojoj je većina bila odana Obrenovićima. Nemajući kud, Musa-efendija je najzad odlučio da se vrati u Carigrad i da vođe ustavobranitelja povede sa sobom. Tako je 37 najistaknutijih protivnika dinastije odbeglo u inostranstvo. Time se za kratko vreme primirilo stanje u Srbiji.
Privremena pobeda mladog Obrenovića nije obećavala mir u Srbiji. Visoki porezi i zahtevi nerazvijenog državnog aparata ponovo su izazvali nezadovoljstvo naroda i neposredno pomagali ustavo-braniteljskim planovima.
Sa spoljašnjeg gledišta, režim kneza Mihaila upadao je u sve veće teškoće. Pod pritiskom Rusije, knez Mihailo je morao da dozvoli povratak ustavobraniteljskim prvacima. To se i dogodilo u proleće 1842. godine. Ni u Carigradu, Mihailov položaj nije bio ništa bolji. U očima Turaka, on je postao puko oruđe u rukama Rusije.
Nezadovoljstvo režimom, i unutrašnje i spoljašnje, dovelo je, i to vrlo brzo, do konačnog kraha prve vladavine kneza Mihaila u Srbiji. Glavnu ulogu u izvršenju ovoga cilja imao je opet Toma Vučić-Perišić. On je u kasno leto 1842. prešao iz Austrije u Smederevo i odmah počeo da okuplja ljude i pobunjuje narod. Za kratko vreme njegova vojska je toliko narasla da je Vučić lako stigao do Kragujevca. Do presudnog sudara sa redovnom vojskom je došlo upravo u okolini Miloševe prestonice. Knez Mihailo i njegovi pomagači poraženi su zahvaljujući izdaji u svojoj vojsci, pošto je jedan deo njegovih snaga prebegao Vučiću. Nemajući kud, Mihailo je, zajedno sa stričevima i svojim činovnicima, izbegao u Austriju.
Beogradski paša i Porta priznali su novu vlast u Srbiji. Tako je Vučićeva buna svrgla dinastiju Obrenovića, ali su međunarodni činioci stajali u senci njegovog uspeha.
U septembru te 1842. sazvana je nova Narodna Skupština ovog puta sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica. Na tom saboru izglasan je povratak Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina. Trijumf ustavobranitelja bio je potpun, a njihov prvi čovek, Toma Vučić-Perišić, na vrhuncu svog političkog uticaja.
Srbija je, sa novim knezom i pobedničkom vladom, ulazila u nov period svog političkog razvoja.
Ali završetak vremena nestabilnosti, buna i prevrata nije se ni nazirao...
Proces stvaranja moderne države i sazrevanja nacije bio je spor i prepun teških iskušenja...
Ovo je bio tek početak...
Vladavina ustavobranitelja trajala je čitavih šesnaest godina. Ali, ni to razdoblje nije bilo razdoblje mira i ravnoteže u Srbiji. Naprotiv, nastavila se kriza i u Srbiji i oko nje.
Knez Aleksandar Karađorđević navršio je trideset i šest godina života kada je stupio na srpski presto, konačnom potvrdom Carigrada. Njegove političke sposobnosti i državničko iskustvo nažalost nisu odgovarale ni imenu koje je nosio, ni zahtevima nacionalnog trenutka. Za sve vreme svoje vladavine ostao je zbunjen i neuspešan, nespreman da Srbiju predvodi u teškim i nesigurnim vodama borbe za konačno ostvarenje državnih ciljeva.
Sa svoje strane, i ustavobranitelji, mada pobednici, nisu zagospodarili Srbijom kako su prethodno zamišljali. Novi sukob bio je neizbežan.
Najzad, i međunarodne okolnosti nisu išle Srbiji naruku. Velike sile pokazivale su sve više interesa za situaciju na Balkanu. U prvom redu Rusija i Turska, ali su i ostale moćne evropske države tražile svoje mesto u jugoistočnom delu Kontinenta.
U prvi mah rusija je bila ta koja se suprotstavila izboru Aleksandra Karađorđevića zahtevajući ponovno sazivanje Narodne skupštine. Pod uticajem ustavobraniteljske većine i ta nova skupština potvrdila je kneževsku titulu Karađorđevom sinu. Rusija je i dalje zadržala neprijateljsko držanje prema novom poretku, iako su na njeno insistiranje Vučić i Petronijević morali ponovo u emigraciju.
Ni stanje u zemlji nije obećavalo poboljšanje. Narodni zahtev da se skupština pretvori u stalno predstavničko telo, zasnovano na samoupravnom načelu, ustavobranitelji su odbili. Kao zastupnici ideje o oligarhijskom obliku državne uprave, uporno su izbegavali da se skupština okupi u sledećih nekoliko godina, sve do revolucionarnih događaja 1848. Ovakav osoran stav vlasti prema narodnim pravima, ozlojedio je i onaj deo seljaštva koji je bio naklonjen ustavo-braniteljima. Ta vrsta narodnog otpora se pokazala od početka ustavobraniteljske vladavine preteći opstanku režima sve do njegovog kraja 1858. godine.
Opozicija odana Obrenovićevima takođe je uporno radila protiv novog poretka. S vremena na vreme kovane su zavere i dizane bune protiv kneza Karađorđevića. Podsticane ili organizovane iz emigracije ove pobune nisu uspele da zbace postojeću vlast, ali su jasno pokazivale snagu i preduzimljivost suparničke struje. U pozadini ovih događaja četrdesetih godina prošlog veka, po pravilu je stajao stari knez Miloš koji nikako nije pristajao na mirenje sa novonastalim stanjem u Srbiji.
Ubrzo su se politički činioci u samoj Srbiji podelili na interesne grupe. Ovoga puta to se dogodilo na osnovu podrške koju su uživali ili koju su očekivali spolja. Tako su se izdvojila tri centra: turkofilski, neutralni i rusofilski. Avram Petronijević, po povratku iz emigracije, pokazao se kao predvodnik turkofilske struje. Njegov dugogodišnji saborac, Toma Vučić-Perišić, pošto se razišao sa knezom, prešao je u izrazite rusofile.
U brobi za prevlast u Srbiji, i jedni i drugi nadali su se pomoći iz inostranstva.
Srbija je u svojoj istoriji samo povremeno odlučivala sama o sebi.
Uprkos svim teškoćama, u Srbiji je tekao proces izgradnje države.
Godine 1844. donet je najznačajniji pravni akt ustavo-braniteljskog režima: Srpski građanski zakonik. Ovaj dokument, pisan pod uticajem austrijskog civilnog zakonodavstva, utemeljio je u Srbiji privatnu svojinu kao neograničenu, zaštićenu i apsolutnu kategoriju kakvu je poznavalo rimsko pravo. Time je stvoren osnov za slobodan razvoj privrednog života, jednako presudan za izgradnju moderne države koliko i politička stabilnost, ako ne i presudniji. Srpski građanski zakonik ostao je kao najdugotrajnija zakonodavna tekovina iz perioda ustavobraniteljske vladavine.
Još je ustav iz 1838. uspostavio sistem sudova u Srbiji. Po njemu postojali su opštinski (primiritelni), prvostepeni, okružni i apelacioni sudovi. Godine 1846. obrazovan je i kasacioni sud kao vrhovno sudsko telo. Pod ustavobraniteljima, 1853. donet je i Zakon o građansko-sudskom postupku, ali je sudska procedura i dalje bila spora i nedovoljno plodotvorna.
U ovom periodu učvršćen je i položaj državnog činovništva. Uređenjem statusa administrativnog aparata, njihovih primanja penzija i ostalih prava, činovništvo je u Srbiji izraslo u društveni sloj prvog reda po uticaju na državne poslove. U zemlji u kojoj, osim seljaštva i ponekog imućnijeg trgovca još nije nastalo razvijeno građanstvo, činovnici su postali ona društvena grupa koja ima najpovoljniji položaj i najveću vlast. Iako nije raspolagalo ujednačenim obrazovanjem i mada je bilo sklono čestim zloupotrebama vlasti, činovništvo je uspostavljalo određeni red u državnoj službi. U Srbiji je stvaranjem birokratije, proces državnog izgrađivanja napravio ozbiljan korak napred. Sa druge strane, ovo društveno raslojavanje u Srbiji dovelo je do suprotstavljanja interesa između određenih društvenih grupa: u ovom slučaju između činovnika i seljaštva.
Tokom ustavobraniteljskog režima razgranala se i unutrašnja i spoljnja trgovina. I pored neizgrađenog tržišta, puteva i privrednih instrumenata, jedan broj Srba okrenuo se izvozu stoke i poljoprivrednih proizvoda na susedna austrijska tržišta. Postepeno se stvarao i sloj imućnih trgovaca proistekao ili iz redova visprenih seljaka ili od pojedinih veštih činovnika. Na svoj osoben način Srbija se polako pretvarala u otvoreno društvo.
Stidljivi pokušaji industrijalizacije (fabrika stakla u Jagodini, fabrika piva u Beogradu i topolivnica u Kragujevcu) samo su dokaz da je prvobitna akumulacija kapitala u Srbiji vršena različito nego u Zapadnoj Evropi: kod nas je osnov bio u stvaranju trgovačkog, a ne industrijskog kapitala.
Otuda je i društveni i politički razvoj tekao nešto drukčije nego u zemljama industrijske revolucije.
U vreme ustavobraniteljske vlade Srbija je razvila široku nacionalnu politiku. Upravo tada su i udareni temelji srpskog nacionalnog pitanja i određeni glavni pravci političkog delovanja Srbije.
Nacionalno ujedinjenje, ideja koja je preplavila čitav Kontinent, zapljusnula je i Balkan sredinom minulog stoleća. Kao najviši državni cilj pojavilo se stvaranje nacionalne države. Gotovo sve evropske nacije krenule su tim putem sa manje ili više uspeha. Proces je bio toliko snažan i neodoljiv da ga ništa nije moglo zaustaviti. Otuda se može slobodno utvrditi da je devetnaesti vek bio vek nacionalizma. Borba za nacionalnu emancipaciju vodila je ka neumitnom raspadu mnogonacionalnih država preživelih iz ranijih vremena. Sve do Prvog svetskog rata, Evropa se nalazila u stalnom političkom vrenju u kojem su se sudarale legitimističke i nacionalne ideje i pokreti, ali i nacionalne ideje među sobom. One moćnije ugrožavale su one slabije. A slabije su tražile oslonca za svoju borbu vezujući svoju nacionalnu politiku za interese pojedinih velikih sila.
Mada su ustavobranitelji došli na vlast pod okriljem Porte i ostali formalno odani Otomanskoj carevini, oni su, ipak uspeli da vode relativno nezavisnu spoljašnju politiku.
Od svih nacionalnih programa stvorenih u Srbiji u modernom dobu, daleko najveći značaj imalo je "Načertanije" Ilije Garašanina, sročeno 1844. godine. To je bio jedan tajni dokument koji je određivao sve pravce spoljašnje politike Srbije i prema nacionalnom ujedinjenju, i prema susednim državama i prema velikim silama. Načertanije je ostalo u tajnosti sve do početka dvadesetog veka, ali je i pored toga služilo kao temelj srpske politike sve do Prvog svetskog rata. Svi docniji pokušaji da se uradi nacionalni program polazili su od Načertanija i u stvari bili njegove osavremenjene verzije.
Ilija Garašanin bio je dugogodišnji ministar unutrašnjih dela u ustavobraniteljskim vladama i istaknuti prvak ove političke grupacije. Njegovo zanimanje za spoljašnju politiku došlo je kao izraz žive prirode i uticaja sa strane. Načertanije nije bilo potpuno originalan spis. Pre Garašaninovog dokumenta, jedan češki agent panslavističkog pokreta u Srbiji, Franja Zah, pripremio je prvi nacrt ovog programa. Garašanin je od Zaha uzeo ono što je smatrao da Srbiji odgovara, a sve drugo prilagodio je i prepravio tako da izražava srpske nacionalne težnje.
Zahov nacrt bio je zasnovan na panslavističkom obrascu jugoslovenske (ilirsko-slovenske) zajednice koja će zameniti propalo Tursko carstvo. Nasuprot Zahu, Garašanin je napravio čist srpski nacionalni program, zamenjujući južnoslovenski karakter Zahovog teksta srpskim nacionalnim ciljevima.
Suština Načertanija ogledala se u sledećem navodu: "Iz ovog poznanja proističe i certa i temelj srpske politike, da se ona ne ograničava na sadašnje granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji je okružavaju".
Za razliku od Zaha, Garašanin je ostavio mogućnost saradnje ruske i srpske politike na Balkanu pod uslovom da Rusija svoju politiku vodi iskreno. U tom slučaju, po Garašaninu, srbija bi trebalo tu saradnju da prihvati sa zahvalnošću.
Načertanije je, u pogledu sredstava kojima se nacionalni ciljevi mogu ostvariti, na prvo mesto stavljalo kulturnu i prosvetnu delatnost u svim krajevima u kojima su živeli delovi srpskog naroda. Takva aktivnost, koja bi iskazivala odanost Turskoj, istovremeno je omogućavala širenje srpskog uticaja među neoslobođenim Srbima. To je vredelo i za Srbe u Habsburškoj monarhiji.
Na kraju treba zaključiti ovo: Načertanije se razlikovalo od nacrta Franje Zaha po dva glavna osnova: promenilo je izrazito antirusku karakter Zahovog spisa, a njegov južnoslovenski karakter pretvorilo je u čisto srpski.
Načertanije jeste, prvi put u srpskoj politici, istaklo načelo ujedinjenja. Srpstva kao najviše načelo državne politike. Tako je Srbija zakoračila onom stazom kojom je razvijena Evropa već duboko zagazila u doba svoje istorije poznato kao - period nacionalizma.
Posle nekoliko godina, Narodna skupština se ponovo sastala na Petrovcan 12. jula 1848. godine. Još jednom su skupštinari, među kojima je bilo mnogo pristalica Vučićeve opozicije, ponovili osnovni zahtev iz 1842; redovno sazvanje skupštine. Na Petrovdanskoj skupštini prvi put su se pojavili i zahtevi iz pojedinih okruga da se u Srbiji uvede sloboda štampe. Većina prisutnih najviše je insistirala na poboljšanju uslova za trgovinu i uređenje poreskih obaveza. Ponovo se postavilo i pitanje ograničenja vlasti i zloupotreba činovnika. Skupština je upravo u tom pitanju najviše uradila donoseći niz odluka kojima je trebalo urediti prava, obaveze i položaj državne administracije.
Petrovdanska skupština nije uspela da reši do kraja nijeno od pitanja koje je postavila. Sukob među ustavobraniteljskim vođama nije izglađen, a zahtev za redovnim sazivanjem Narodne skupštine nije usvojen. Donošenje nekoliko manje važnih odluka nije moglo da poboljša utisak da su teškoće, neporazumi i razdori u vrhu srpske države i politike bili suviše ozbiljni i duboki da bi se tako jednostavno razrešili.
Ali, spoljašnja kriza ponovo je nadjačala unutrašnje probleme. Izbijanje Krimskog rata 1853. između Rusije i Turske ponovo je otvorilo Istočno pitanje. bojeći se prodora Rusije u Sredozemlje, zapadne sile stale su na stranu Turske i zajedničkim snagama uspele su da poraze rusku vojsku. Pariskim mirom potpisanim 1856. Srbiji je potvrđen protektorat Rusije, ali su za status Srbije garantovale i Engleska, Francuska, Austrija, Pruska i Sardinija. Očigledna namera ležala je u tome da se suzbije ruski uticaj na čitavom Balkanu, a u Srbiji posebno. U ovom ratu Srbija je ostala neutralna, iako je bilo pritisaka sa zapada da se angažuje i srpska vojska. Kao najznačajnija posledica Krimskog rata i Pariskog mira ostalo je to što je srpsko pitanje konačno postavljeno kao evropsko pitanje sukobljenih interesa velikih sila.
Godine 1857. otkrivena je još jedna zvare protiv kneza Aleksandra u kojoj su učestvovali najistaknutiji državni činovnici. Na čelu ovog preduzeća nalazio se predsednik Saveta Stefan Stefanović-Tenka po kome je zavera i dobila naziv. Namera zaverenika je bila da se zbaci knez Karađorđević i da se na srpski presto vrati stari gospodar Miloš Obrenović. Predvodnici afere su prvo osuđeni na smrt, a potom pomilovani na doživotnu robiju. Porta se poslednji put umešala u unutrašnje događaje u srbiji primoravajući Kneza da izruči zaverenike Porti i da penzionisane članove Saveta reaktivira. Tako su se vučić i garašanin, u proleće 1858, vratili na najviše državne položaje - Vučić kao predsednik Saveta, a Garašanin kao ministar unutrašnjih dela. Kneževa vlast i lični ugled sasvim su popustili. Kraj Aleksandrove vladavine bio je izvesniji nego ikad.
Teške prilike u Srbiji mogla je da popravi samo nova Narodna skupština. Uprkos protivljenju Kneza i Porte, Garašanin je najzad uspeo da izdejstvuje sazivanje skupštine u novembru 1858. Na osnovu zakona donetog samo za tu priliku skupština se sastojala od većine izabranih članova i relativno malog broja skupštinara po položaju. Obe struje u opoziciji, i konzervativna i liberalna, složile su se u zahtevu da se skupština sazove, ali su im ciljevi bili različiti.
Svetoandrejski skupština se okupila 30. novembra 1858. godine. Predsedavao je Miša Anastasijević, bogati beogradski trgovac i stari konzervativac, dok je za njegovog zamenika izabran stevča Mihajlović, poverenik kneza Miloša. Sekretari su bili liberali Jevrem Grujić i Jovan Ilić.
Liberali, jedna grupa mladih ljudi školovanih na strani, pripremili su zakon o Narodnoj skupštino po kojem je skupština trebalo da se sastoje svake godine sa određenim zakonodavnim ovlašćenjima u pitanjima državnog budžeta i ministarske odgovornosti. Ovim projektu usprotivli su se konzervativci, pa je moralo da se nađe srednje rešenje. Državni savet je ostao najviše zakonodavno telo, a skupština je dobila samo savetodavni karakter.
Na dan 10. decembra Skupština je zatražila ostavku od kneza aleksandra. Posle jednog dana razmišljanja, nemajući kud, Aleksandar karađorđević sklonio se u Beogradsku tvrđavu pod zaštitu turskog paše. Sutradan je skupština i zvanično proglasila zbacivanje kneza Karađorđevića i na srpski tron vratila kneza Miloša. Do povratka Miloševog u Srbiju, imenovano je namesništvo u sastavu: Ilija Garašanin, Stevča Mihajlović i I. Ugričić.
Svetoandrejska skupština izvrš9ila je smenu dinastija u Srbiji. Sledećih bezmalo pola veka Srbijom su vladali članovi kneževske (od 1882. kraljevske) loze Obrenovića. U tom pogledu ova skupština imala je istorijski značaj.
Liberali, iako neuspešni u svojim željama da uvedu državu u vode evropske demokratije, pokazali su kojim putem će Srbija težiti u budućnosti. Evropske političke ideje stizale su u Srbiju sporo, sa mukom, nerazumevanjem i otporom, ali su ipak stizale. Liberali su bili ti vesnici novih ideja i novog političkog huka.
Pobeda obrenovićevaca na Svetoandrejskoj skupštini bila je površina i rpolazna.
Unutrašnji tokovi u Srbiji, i politički i ekonomski i kulturni, tokovi koji se često nazivaju istorijskim razvojem, bili su mnogo snažniji i trajniji od puke smene na prestolu.
Politika jeste činila najznačajniji vid izgradnje nacionalne države. Ali, taj proces bio bi i nedorečen, pa i nemogućan bez stvaranja nacionalne kulture. Sasvim grubo iskazano, nacionalna kultura, kao veoma složen pojam, pored ostalog podrazumeva sve kolektivne delatnosti, i državne i privatne, koje doprinose razvijanju kolektivne nacionalne svesti jednog naroda.
Period srpske prošlosti o kome je ovde reč, osoben je upravo po tome što su tada započeti ozbiljni državni poslovi na stvaranju primarnih ustanova nacionalne kulture.
Naravno da su i ranije činjeni napori u ovom pravcu. Pa ipak, tek je u vreme Kneževine Srbije moglo da se pristupi organizovanom radu u ovoj oblasti.
Sam Miloš je pomagao mnoge srpske književnike i kulturne poslenike kao što su u prvom redu bili vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Lukijan Mušicki, Milovan Vidaković, Joakim vujić i drugi. Knez je održavao tense veze i davao pomoć Matici Srpskoj u Novom Sadu, najstarijoj srpskoj kulturnoj instituciji.
Prvi Obrenović je posebno vodio računa o crkvenim poslovima. Pružao je materijalnu potporu crkvama i manastirima koji su ostali na teritoriji Turske. U prvom redu, to je vredelo za Hilandar, Pećku Patrijaršiju, Dečane, Prohor Pčinjski - neka budu pomenuti samo najčuveniji. Miloš je takođe pomagao manastire u Bugarskoj i primao izbegle bugarske monahe smeštajući ih po srpskim manastirima. U Srbiji su, u to vreme, izdavani spisi i knjige bugarskih pisaca i književnika čija dela nisu mogla biti štampana u Bugarskoj.
Uticaj koji je Miloš imao na hrišćanski svet u Bosni i rumeliji svrstao ga je u istinskog gospodara evropskog dela turske. Iz Srbije se širio oslobodilački duh na sve hrišćane koji su još uvek živeli pod Osmanlijama. Svetan svog položaja Miloš je predano radio da taj svoj tucaij i vodeće mesto učvrsti i ojača.
Todine 1835. u Kragujevcu je osnovana prva gimnazija u Srbiji. Prvo je imala samo četiri razreda, docnije i svih šest, a u njoj su predavali najviđeniji srpski učeni ljudi. Već 1838. osnovana je i druga gimnazija, ona u Beogradu. Tri polugimnazije otvorene su godinu dana ranije i to u Šapcu, Čačku i zaječaru. U školskoj 1838-39. godini počeo je da radi beogradski Licej, preteča Velike škole i Univerziteta. Vojna akademija otvorena je u Požarevcu 1837. da bi se već naredne godine preselila u Beograd. bogoslovija je radila još od 1836. godine. U to vreme imala je 47 šaka i 2 profesora.
Osnovno školovanje preuzređeno je 1834-35. godine. Osnovne škole delile su se u tri grupe: državne, opštinske i seoske. Drava se starala o postavljanju učitelja, izdavanju učila i obezbeđivanju prostorija.
Bili su to prvi koraci u stvaranju državnog prosvetnog sistema. Vredi još pomenuti da je od 1834. u Kragujevcu radio Knjaževsko-srbski teatar, prvo pozorište u Srbiji. Na njegovom čelu nalazio se Joakim Vujić, jedan od prvih srpskih dramskih pisaca.
Društvo srpske slovesnosti, preteča Akademije nauka, osnovano je 31. maja 1842. godine kada je i održana prva sednica Društva. Pripreme su tekle još od septembra prethodne 1841. godine. Osnivači su bili Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić. ciljevi Društva sastajali su se u širenju naučnih saznanja i usavršavanju narodnog jezika.
Period srpske istorije 1815-1858. obično se naziva razdoblje Kneževine Srbije. Bilo je to ono doba u kojem su Srbi, oslobađajući se od turske vlasti, počeli da izgrađuju temelje sopstvene države.
Sa političkog stanovišta, Srbija je zakoračila stazom autonomnog državnog razvoja koji je, burno i krivudavo, vodio konačnom uobličavanju Srbije kao evropske države. Uporedo s tim, Srbi su u ovom dobu uspeli da rastumače suštinu svog nacionalnog bića i da odrede osnovne pravce svoje nacionalne politike. Srpstvo se postupno približavalo onom modelu nacije koji je već zahvatio čitavu Evropu.
Najzad, srpsko pitanje je tokom ovih decenija preraslo u pitanje od međunarodnog značaja. Izlazeći iz okvira unutrašnjeg problema osmanskog carstva, Srbija je postala predmet interesovanja velikih sila i sledstveno tome, meta njihovih sukobljenih interesa.
Politička previranja u domaćoj politici i borba za međunarodno priznanje u spoljašnjim odnosima, bile su osnovne odrednice srpske istorije prve polovine minulog stoleća. Upravo u tom periodu Srbija je sticala ona dragocena državotvorna iskustva koja će, u narednim decenijama, doneti prava nacionalna i politička ostvarenja. Miloševa autokratija i vladavina ustavobranitelja zato su i bili nezaobilazne stepenice u ukupnom sazrevanju Srpstva kao moderne nacije.
Hronološka tablica


septembar 1814 - Hadži-prodanova buna
11. april 1815 - Takovski ustanak
maj 1815 - boj na Ljubiću
jul 1815 - pregovori Mološ - Huršid Paša i
Miloš - Marašli Ali-paša
početak 1816 - turski fermani u uređenju odnosa Srba i Turske
13 jul 1817 - ubistvo Karađorđa
januar 1825 - Đakova buna
1826 - Čarapićeva buna
1827 - Akermanska konvencija
1829 - Jedrenski mir
1830 - Sultanov hatišerif o srpskoj autonomiji
1833 - Sultanov hatišerif
januar 1835 - Miletina buna
februar 1835 - Sretenjski ustav
1838 - Turski ustav
jun 1839 - Miloševa abdikacija
mart 1840 - Mihailo postaje srpski Knez
1842 - Mihailov pad
septembar 1842 - Aleksandar Karađorđević izabran za Kneza
1844 - Srpski građanski zakonik
1844 - nečertanije
1847 - pobeda vukove reforme srpskog književnog jezika
1848 - Petrovdanska skupština
1857 - Tenkina zavera
1858 - Svetoandrejska skupština
 
Velika Britanija i Srpsko pitanje na Berlinskom kongresu 1878.godine PDF El. pošta
Ocena korisnika: / 3
LošeNajbolje 
Napisao Administrator   
nedelja, 08 mart 2009 23:54
Gotovo svi savremenici, kao i potonji istraživači istočne krize 1875-1878. godine,  kao i Berlinskog
 
Krsna slava i njen značaj u Srpskom narodu PDF El. pošta
Ocena korisnika: / 7
LošeNajbolje 
Napisao Administrator   
nedelja, 08 mart 2009 23:59
Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan, zapisao je u Rječniku Vuk Karadžić. Krsna slava je prastari običaj u kome se proslavlja domaći zaštitnik i davalac, koji su, među Slovenima, a i drugim narodima, najbolje održali Srbi. Danas je krsna slava običaj da pojedine porodice i rodovi smatraju svojim zaštitnikom jednog hrišćanskog svetitelja i uz posebne obrede i gozbu proslavljaju njegov praznik. Inače, tragove ovoga običaja imali su svi Sloveni pa i Indoevropljani, Tračani, stari Grci, Dačanai, Iliri (sa ostacima kod Cincara i Arbanasa), Rimljani i drugi. Ali, kao običaj krsna slava se održala pre svega kod pravoslavnih Srba a do pre nekoliko decenija i svih Makedonaca. Sporadično je ima ili je bilo i kod Hrvata katolika u Hercegovini, srednjoj Bosni, Dalmaciji, Lici i Slavoniji. Ima je takođe kod Arbanasa katolika, a pod srpskim uticajem bilo je i kod Rumuna.
 
Prvi Srpski ustanak PDF El. pošta
Ocena korisnika: / 32
LošeNajbolje 
Napisao Administrator   
utorak, 30 decembar 2008 13:25
Na prelomu vekova, kada je Francuska revolucija ustalasala čitavu Evropu, u senci velikih svetskih zbivanja, na Balkanu je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je korenito preobrazio duhovnu i političku svest srpskog naroda i vaskrsnuo srpsku državu. Istorijski značaj Prvog srpskog ustanka prvenstveno se ogleda u tome što je on već 1806. godine prerastao u nacionalnu revoluciju čiji je osnovni cilj bio oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Strahovita udarna snaga ustanka, velike vojničke pobede i brzo oslobođenje teritorija odjeknuli su širom Balkana i uticali su na nacionalno buđenje ne samo srpskog nego i svih okolnih naroda. Karađorđe, kao neprikosnoveni vođa ustanka, oblikovao je 1806. godine ustanički program u pravcu stvaranja države. Time je udario pečat nacionalnoj misiji Srbije kao slobodarskog jezgrda rasejanog srpskog naroda i odredio joj ulogu koja će obeležiti njenu istoriju u 19. i 20. veku.
 
Još članaka...
<< Početak < Prethodna 1 2 3 4 5 6 Sledeća > Kraj >>

Strana 1 od 6

Filip Višnjić
utorak, 30 decembar 2008

Prvi srpski ustanak (1804-1813), koji je Leopold Ranke nazvao "srpskom revolucijom", dao je, pored junaka i vojskovođa, ličnosti nesumnjive snage i veličine u sferama duhovnosti: filologa i preporoditelja nove srpske književnosti, Vuka Karadžića, državnika i memoaristu protu Matiju Nenadovića, pesnika Filipa Višnjića: od svih pevača od kojih je Vuk zapisivao pesme (Tešan Podrugović, slepa Stepanija, starac Milija, slepica iz Grgurevaca, starac Raško i drugi), najveću slavu u potomstvu s pravom je izborio Višnjić: on je pesnik ustanka. "Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe", zapisuje Milorad Panić Surep. I mnogo više od dokumenta epohe - ona je stvaralaštvo nastalo u okviru bogate tradicije srpske junačke pesme, i ravna po umetničkoj snazi ostvarenjima najvećih naših pesnika DžIDž veka.
Filip Višnjić rodio se u imućnoj i mnogočlanoj porodici Vilića, u bosanskom selu Trnavi, koje je pripadalo nekadašnjoj Zvorničkoj nahiji. U vreme neustaljenih prezimena, malog Filipa su po majci prozvali Višnjićem. Otac Filipov, Đorđe, rano je umro: udovica, mati Filipova, udala se u selo Međaše, blizu Bijeljine. Sa sobom je povela i sina. U Međašima, Filip je proveo detinjstvo. U osmoj godini života, posle preležanih velikih boginja, ostao je izrovašenog lica i slep. Dete koje nije moglo ništa od kućnih poslova da radi vezalo se za gusle i guslarsku pesmu: Filip je počeo da peva rano. "Pesme je s početka pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo", kazuje o njemu hroničar.

Full article ...

Nikola Pašić
subota, 27 decembar 2008
Najznačajniji srpski i juguslovenksi političar, državnik i diplomata na razmeđu HIH i HH veka, Nikola Pašić rodio se u Zaječaru 18. decembra 1845. Preci su mu bili iz istočne Makedonije. Otac je obrađivao zemlju i bavio se trgovinom. ostavljajući majci da "drži kuću" i vaspitava decu, što je ostavilo dubokog traga u formiranju karakternih osobina Nikole Pašića. U školu je krenuo dockan, s nepunih jedanaest godina. Kao odličan đak u osnovnoj školi i šestorazrednoj gimnaziji koju je pohađao u Negotinu, Zaječaru i Kragujevcu, upisao se 1866. na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Pošto je bio odličan student, srpska vlada ga je kao državnog pitomca ("blagodejanca") uputila 1868. na školovanje u Cirih, na čuvenu Politehničku školu, gde je 1872. stekao stepen inženjera građevine i visoko stručno obrazovanje iz geodezije. Posle jednogodišnje prakse, koju je obavio na gradnji pruge Budimpešta - Beč, vraća se u zemlju i tu otpočinje njegova stručna i politička karijera, bogata, raznovrsna i puna obrta.
Nikola Pašić se još u Beogradu upoznao s idejama Ujedinjene omladine srpske, a u Cirihu je pripadao prvom organizovanom i teorijski osmišljenom krugu srpskih socijalista Svetozara Markovića. Kao socijalni i nacionalni revolucionar (aktivno učestvovao u organizovanju "Crvenog barjaka" u Kragujevcu 1875. i Bosansko-hercegovačkom ustanku 1876), Srbiju je zamišljao kao demokratsku državu uređenu po principu razvijenih opštinskih samouprava, najpe je videći u dunavskoj konfederaciji, a zatim u Južnoslovenskom savezu sa Bugarskom i Crnom Gorom. Sveslovenska ideja ga je privlačila zbog značaja rusije kao svetske sile u "oslobađanju i ujedinjenju srpstva". S podozrenjem i zebnjom je gledao na "zapadnjačko" i kataličko otuđenje Hrvata i Slovenaca, na nepovoljan položaj Srba izvan matice, ali s nije odricao ideje da u budućnosti dođe do "sloge Srbo-Hrvata". Po obrascu tadašnje romatičarske istoriografske škole, bio je ubeđen da su se Južni Sloveni doselili na područje evropskog jugoistoka sa tri plemenska imena, ali u kompaktinim i duhovno jedinstvenim masama i da su ih tokom vremena velika carstva politički i verski podelila i otuđila. Međutim, u praktičnoj politici, modernu Srbiju nije želeo da gradi na srednjovekovnoj romantičarskoj tradiciji "Dušanovog carstva" već na tragovima "srpske revolucije" iz 1804.
Full article ...

Jefimija
subota, 27 decembar 2008

Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne.

Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine. (Njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine.) Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sima; Ser, prestonicu ove južne srpske države na razvalinama velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.

Full article ...

Radomir Putnik
subota, 27 decembar 2008
Vojni istoričari s razlogom smatraju da je Radomir Putnik bio "najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama", koja je na kraju doživela svoju apoteozu na dnu poraza. Rodio se 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Po završetku prvog razreda više gimnazije, stupio je (septembra 1861) u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao osmi u rangu. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 31. decembra 1866. i postavljen za komandira voda 4. poljske baterije, ali tu dužnost nije primio, već je, kao dobar crtač, zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. Na tog dužnosti ostao je do januara 1867, kada je upućen u trupu i postavljen za komandira voda, da bi mu tek posle dve godine bila poverena osnovna artiljerijska jedinica - baterija.
Već na tim prvim oficirskim dužnostima, Putnik je - shvativši da se nacionalno oslobođenje ne može uspešno dovršiti iznuđenim reformama i hatišerifima turskog suverena, već samo krvlju i oružjem - marljivo pripremao sebe i svoje jedinice za ostvarenje tog uzvišenog cilja. U istoriji nema primera da potporučnik piše uputstvo za obuku trupa, kao što je to učinio Putnik 1868. godine. Upravo od tada, njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga vidno je prisutan: najpre u radu generalštabne komisije, formirane neposredno po završetku srpsko-turskih ratova 1876-1878, s ciljem da srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama; zatim u objavljivanju priručnika Artiljerija u gradskoj vojni, u kome je obradio sve vidove ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava od blokade do odsudnog napada; najzad, u obogaćivanju programa obuke starešinskog kadra (početkom devedesetih godina prošlog veka), kada je, u svojstvu pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, u taj program uneo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj na ujednačavanje pogleda na doktrinarne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga bio izuzetno snažan. Taj uticaj nije prestao ni posle preranog i neopravdanog penzionisanja 1896. godine, već se ispoljavao u pripremi kapetana za majorski ispit i objavljivanju dvotomne studije Služba generalštaba, koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira.
Full article ...

Stepa Stepanović
subota, 27 decembar 2008
Pripadao je onoj generaciji pregalaca u Srbiji, koja nije stavljala mač u korice sve dotle dok nije srušila tursku i austrijsku carevinu, oslobodila svu podjarmljenu braću i u okviru zajedničke jugoslovenske države, koja je nikla na razvalinama tih carevina, uključila sve srpske zemlje. Dugu i briljantnu vojničku karijeru započeo je davne 1874. godine, kada je, umesto popovske mantije (što je, izgleda, u detinjstvu veoma želeo) obukao uniformu pitomca Artiljerijske oficirske škole (Vojne akademije), jer je shvatio da vreme nije bilo za molitve. Mada je srpska narodna vojska u to vreme bila naoružana puškama, čiji su fišeci pre punjenja morali da se grizu zubima, prvi paradni marševi te vojske izazvali su tako snažno slbodarsko nadahnuće srpske varoške inteligencije, kao da je, s pojavom tih rudimentarnih oblika vojne organizacije, uskrsla ratna moć nekadašnje srpske carevine. To nadahnuće je, nema sumnje, zahvatalo i Stepu Stepanovića, koji će postati jedan od organizatora i najslavnijih vojskovođa obnovljene srpske vojske.

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo d upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnost ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem tih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Od ukupno 3 pitomca koji su završili školu, Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu.
Full article ...

Dušanov zakonik
subota, 27 decembar 2008

Zakon blagovernago cara Stefana, odnosno Dušanov Zakonik, najglasovitiji je spis srpskog srednjovekovnog prava. Nastajao je u dve etape u drugoj polovini pete i prvim godinama šeste decenije četrnaestoga veka.

Sačinjen je od osnovnoga Zakonika (članovi 1‡135) i dopuna koje je namah uzrokovala primena Zakonika u praksi (članovi 136‡201). Osnovni deo Zakonika ukazuje na Dušanovu težnju da novonastalu carevinu učini što pre pravnom državom. Dopune, pak, sadržajem, isticanjem onoga što mora naknadno i dodatno da se pravno reguliše ‡ nedvosmisleno odslikavaju svu krhkost i moralnu klonulost novozasnovane carevine.

Full article ...

Krsna slava i njen značaj u Srpskom narodu
nedelja, 08 mart 2009
Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan, zapisao je u Rječniku Vuk Karadžić. Krsna slava je prastari običaj u kome se proslavlja domaći zaštitnik i davalac, koji su, među Slovenima, a i drugim narodima, najbolje održali Srbi. Danas je krsna slava običaj da pojedine porodice i rodovi smatraju svojim zaštitnikom jednog hrišćanskog svetitelja i uz posebne obrede i gozbu proslavljaju njegov praznik. Inače, tragove ovoga običaja imali su svi Sloveni pa i Indoevropljani, Tračani, stari Grci, Dačanai, Iliri (sa ostacima kod Cincara i Arbanasa), Rimljani i drugi. Ali, kao običaj krsna slava se održala pre svega kod pravoslavnih Srba a do pre nekoliko decenija i svih Makedonaca. Sporadično je ima ili je bilo i kod Hrvata katolika u Hercegovini, srednjoj Bosni, Dalmaciji, Lici i Slavoniji. Ima je takođe kod Arbanasa katolika, a pod srpskim uticajem bilo je i kod Rumuna.
Full article ...

Propast Srpskog carstva
utorak, 30 decembar 2008
Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Beča.
Jedini su Srbi predvideli sudvinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu.
Strahoviti poraza na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, zemlja je opustela, zvladala je glad, strah i panika.
Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.
Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići (Dragaši), Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Full article ...

Srbija 1858 - 1903 Druga vlada Miloša Obrenovića
subota, 24 jul 2010
Udruženi Obrenovićevci i liberali oborili su, na Svetoandrejskoj skupštini, kneza Aleksandra Karađorđevića i vratili na vlast "starog gospodara" Miloša Obrenovića. Izabran za kneza, Miloš je sačekao da se njegove pristalice najpre obračunaju sa pobeđenim protivnicima, pa da se on tek onda vrati u zemlju. Nastalo je zbacivanje činovnika, hapšenje političkih protivnika; Vučić je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u zatvoru, mitropolit Petar Jovanović morao je da ode iz zemlje. Tek pošto je obračun završen, Miloš se vratio u Srbiju.
Druga Miloševa vlada bila je jedna kombinacija despotizma i demagogije. Pokušao je da vlada zajedno sa liberalima, ali je ubrzo došao u sukob sa njima. Uspeo je da povrati nasledstvo kneževskog dostojanstva svojoj porodici, a onda je, da bi se popularisao, zaoštrio odnose sa Turskom. Vojsku i policiju stavio je pod svoju direktnu komandu. Odbio je da prizna Ustav od 1838. godine. Upravno-sudski postupak, pod ustavobraniteljima izrađen po austrijskom uzoru, znatno je uprostio i zadržao sebi pravo na konačne odluke. Neke od seljačkih dugova je otpisao; druge smanjio. Ukinuo je neke sitnije takse i prireze, u prvom redu šumsku taksu, što je bila neobično popularna mera. Uveo je opštinske koševe, u koje su seljaci bili obavezni da daju određene količine žita, koje se potom delilo narodu u slučaju gladi ili nekih drugih neprilika, kao što su sušne godine, poplave ili, kasnije, posle Miloševe smrti, u ratnim uslovima. Ta mera ostala je u Srbiji na snazi sve do poraza 1915. godine. Pristao je, posle dužeg otpora, da mu se odredi civilna lista, ali i dalje nije pravio razliku između državne i lične blagajne. Osiromašio tokom izgnanstva, Miloš je pri kraju života postao škrt. Starao se da što više novca uđe u državnu kasu i zatezao oko svake državne isplate. I za vreme svoje druge vlade, Miloš je Srbiju posmatrao kao svoje privatno vlasništvo, i brinuo se o državi na onaj način na koji se domaćin brine o svom privatnom imanju.
Na početku svoje vladavine, knez Mihailo nagovestio je raskida sa patrijarhalnim despotizmom kneza Miloša i obznanio je da zakon postaje najviša volja u Srbiji. Milošev režim imao je da se zameni prosvećenim apsolutizmom i Mihailova pravna država bila je jedna policijska država u kojoj je birokratija bila oslobođena svake političke odgovornosti. Prema Mihailovom shvatanju, Srbija ima preče zadatke od uvođenja u život liberalnih ideja. Srbija je, i kulturno i privredno, isuviše zaostala zemlja da bi bila zrela za demokratske institucije.
U spoljnoj politici knez Mihailo imao je za cilj obezbeđenje nezavisnosti Srbije, a unutrašnjoj stvaranje moderne evropske države. Kao preduslov jednog i drugog bilo je stavljanje van snage Ustava od 1838. godine. Ustav od 1838. godine omogućavao je Turskoj da se meša u srpske unutrašnje stvari i, praktično, davao svu vlast savetskoj oligarhiji. Zakonom o Državnom savetu, promenjena je uloga ovog tela. Po Ustavu od 1838. svemoćan, Savet je pod Mihailovom vladom postao jedno administrativno telo koje se bavi izradom zakona po kneževim željama, predstavlja najviši upravni sud koji tumači akta državnih vlasti i ima poslednju reč u administrativnim sporovima. Zakonom o Narodnoj skupštini izmenjena je uloga ove ustanove i od Narodne skupštine, kakva je bila u vreme pada Aleksandra Karađorđevića, stvoreno je jedno savetodavno telo koje je moglo da saopšti knezu narodne želje, a od kneževe procene zavisilo je da li će te želje biti ispunjene ili ne. Skupština se sastajala jedanput u tri godine, a na njen sastav imale su znatnog uticaja policijske vlasti. Posle donošenja ova dva zakona, Ustav od 1838. godine praktično je prestao da važi.
Da bi ostvario svoje namere knez Mihailo je pokušao da se izmiri sa svojim ranijim političkim protivnicima. Po povratku u Srbiju, knez Miloš se svetio onima koji su ga prognali, a ubrzo potom došao je u sukob i sa liberalima. Kada je knez Mihailo 1860. godine došao na vlast, progoni Karađorđevićevih i Vučićevih pristalica bili su u punom jeku. Mihailo je prekinuo te progone i ubrzo se nagodio sa jednim od vođa ustavobranitelja Ilijom Garašaninom kome je poverio vođenje spoljne politike. Uređenje administracije bilo je povereno Nikoli Hristiću.
U pripremi za oslobođenje od Turske prvi korak je bilo formiranje narodne vojske. Osnovni problemi bili su slabo naoružanje i nedostatak stručnog komandnog kadra. Da bi organizaciju vojske sproveo kako valja doveden je iz Francuske pukovnik Ipolit Monden, koji je organizovao Narodnu vojsku. Narodna vojska delila se na tri poziva. Bila je podeljena na bataljone i svako okružno mesto imalo je svoj bataljon. Vojnici su služili vojsku u svome kraju. Pored redovnog roka, bili su pozivani, svake godine, na kraće vežbe. Bataljonima su komandovale lokalne starešine. Određeni broj mlađih starešina poslat je u vojne škole u Francusku, Prusku i Rusiju. Velike sile, u prvom redu Austrija i Turska, protivile su se ozbiljnijem naoružavanju srpske vojske. Posebno su pravile teškoće oko nabavke topova. Naoružavanje vojske zahtevalo je velike izdatke koji su često prevazilazili realne ekonomske mogućnosti zemlje. Da bi se obezbedio novac za naoružanje uvedene su razne fiskalne mere od kojih je najznačajnija bila povećanje poreza sa pet talira na šest.
Spoljnopolitička akcija odvijala se na dva plana. Knez Mihailo pomišljao je na jedan balkanski savez koji ne bi obuhvatao samo Srbiju, Crnu Goru i Grčku, nego bi se u njega uključili i oslobodilački pokreti naroda pod turskom vlašću. U tim Mihailovim planovima značajno mesto zauzimali su Bugari.
Odnosi sa Crnom Gorom u početku su bili dobri. Postojao je plan o podeli Bosne i Hercegovine, tako što bi Bosna pripala Srbiji, a Hercegovina Crnoj Gori. U isto vreme, 1861. godine, knez Mihailo je poslao Iliju Garašanina u Peštu, da radi na izmirenju ugarskih Srba sa mađarskom opozicijom. Uspostavljene su veze sa đakovačkim biskupom Štrosmajerom i sa Narodnom strankom u Hrvatskoj. Za vreme crnogorsko-turskog sukoba i hercegovačke bune 1862. godine Srbija je, po savetu Austrije, ostala pasivna i srbijansko-crnogorski odnosi su privremeno zahladneli. Ono do čega je knezu Mihailu bilo stalo bilo je uspostavljanje boljih odnosa sa Rusijom. Na početku Mihailove vlade, Rusija je prema Srbiji zauzela rezervisan stav. Mihailova apsolutistička unutrašnja politika dovela je, ubrzo, posle prividnog pomirenja sa opozicijom, do novih sukoba između kneza i liberala. Rusija je podržala liberalnu opoziciju, a liberali su pomišljali na to da zbace Mihaila i zamene ga nekim ruskim knezom iz carske kuće ili iz neke značajne ruske aristokratske porodice.
Sledeći politiku svoga oca koji je nastojao da se Turci isele iz Srbije i da se turske vojničke posade povuku iz gradova, Mihailo je odmah po dolasku na vlast pokušao da se u tom smislu sporazume sa Turskom. Podržana od Engleske i Austrije, Turska je te predloge odbila. Međutim, odnosi između srpskog i turskog stanovništva u Srbiji postajali su sve napetiji i tu napetost srpska vlada nastojala je da iskoristi. Jedan incident, kada je na Čukur-česmi, u Beogradu, 15. juna 1862. godine turski vojnik ubio jednog srpskog mladića, doveo je do obračuna između Srba i Turaka. Tokom nereda turski topovi sa beogradskog grada bombardovali su Beograd. Mihailo je ponovio zahtev za iseljenje Turaka iz Srbije i stavio u izgled mogućnost srpsko-turskog rata. Na međunarodnoj konfederaciji u Carigradu Mihailov zahtev podržali su Rusija i Francuska, ali su se Austrija i Engleska tom zahtevu usprotivile. Mihailo je dobio minimalne ustupke. Nezadovoljan postignutim, Mihailo se odlučio na dugoročnu diplomatsku akciju. Naš stalni predstavnik u Carigradu Jovan Ristić pregovarao je sa poslanicima velikih sila na Porti i tražio od njih da izvrše pritisak na sultana. Istovremeno, pregovarao je i sa velikim vezirom. Filip Hristić otišao je u zvaničnu misiju u London. Jedan od vođa liberalne opozicije Vladimir Jovanović uputio se, privatno, u Englesku i pokušao da utiče na englesko javno mnjenje. Pregovori su se konačno završili 1867. godine, kada su turske posade napustile Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko na Drini. Turski suverenitet formalno je sačuvan na taj način što se u aktu o predaji gradova predstavilo da je sultan poverio Srbima gradove na čuvanje. Kao znak turskog suvereniteta ostala je turska zastava pored srpske, koja joj se priključila na bedemima ustupljenih gradova.
Mihailova unutrašnja politika izazvala je veliko nezadovoljstvo među liberalnom inteligencijom. Učesnici prevrata od 1858. godine, liberali nisu bili samo nezadovoljni Mihailovim režimom, nego su se na izvestan način osećali i izigranima. Oni su počeli borbu u javnosti, ali ih je stroga cenzura ubrzo onemogućila. Onemogućeni da se bore protiv Mihailovog režima štampom, oni su se povukli u naučne institucije i pod vidom naučnih istraživanja kritikovali Mihailov režim. Najjače uporište imali su u Srpskom učenom društvu sve dok Mihailov režim nije januara 1864. godine, zbog predavanja koje je držao Vladimir Jovanović, obustavio rad ove naučne institucije.
Onemogućeni u Srbiji, liberali prenose borbu protiv Mihailovog režima u Novi Sad i u krugu oko Svetozara Miletića stiču ozbiljne saveznike. Vladimir Jovanović odlazi u Švajcarsku i pokreće list Sloboda. Mihailova vlada zabranjuje novosadskoj Zastavi i Jovanovićevoj Slobodi ulazak u Srbiju. Jedan deo liberala vodi borbu protiv kneza Mihaila kroz Ujedinjenu omladinu srpsku. U početku je knez Mihailo bio naklonjen omladini i čak je bio spreman da je materijalno potpomaže. Osnovana 1861. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska imala je za cilj oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja. U početku ona odobrava Mihailovu spoljnu politiku i mnogi omladinci učestvuju u stvaranju tajnih odbora u Bosni. Posle bombardovanja Beograda, omladina bodri kneza Mihaila da zarati s Turskom. Mihailovo opredeljenje za diplomatsku akciju izaziva među omladinom veliko razočarenje. Kritikujući Mihailovu unutrašnju politiku, omladina dolazi u sukob s njim.
Ako je Mihailo želeo da se izmiri sa Karađorđevićima, Karađorđevići nisu želeli da se mire sa njim. Godine 1863. otkrivena je zavera kojoj je na čelu stajao bivši državni savetnik Antonije Majstorović i za koju se tvrdilo da iza nje stoji supruga Aleksandra Karađorđevića, kneginja Persida. Istragom se ispostavilo da je zavera manje ozbiljna nego što se u početku sumnjalo. Prvostepeni sud oslobodio je veći broj optuženih, našao je da delovanje optuženih ne može predstavljati zaveru i izrekao samo nekoliko blažih kazni za uvredu vladaoca i nepoštovanje zakona. Veliki sud preinačio je presudu prvostepenog, našao da nema nikakvog krivičnog dela i sve optužene oslobodio svake odgovornosti. Nezadovoljan presudom Velikog suda, knez Mihailo je u njegovom postupku video svojevrsnu zaveru, suspendovao sudije, izveo ih na sud i osudio na dugogodišnju robiju. Među zaverenicima bio je i jedan od vođa liberala Milovan Janković. Po svojim političkim uverenjima republikanac, Janković nije mogao imati nikakve veze sa Karađorđevićima. U javnosti se verovalo da je Mihailo, obračunavajući se sa Karađorđevićima, želeo, usput, da se obračuna i sa liberalima. I drugi liberalski prvak Jevrem Grujić osuđen je kao sudija Velikog suda zajedno sa ostalim sudijama.
Proces raspadanja porodičnih zadruga, ubrzan posle donošenja Građanskog zakonika od 1844. godine, nastavio se i u vreme Mihailove vlade. Prilikom raspadanja zadruga, noga imanja su bila isuviše mala, kako se pokazalo, da bi svi bivši zadrugari dobili dovoljno zemlje. Mala siromašna seljačka imanja često nisu bila dovoljna da bi se porodice prehranile. U izmenjenim životnim uslovima dolazi do naglog zaduživanja seljaka. Seljaci se, uglavnom, u nedostatku banaka, zadužuju kod zelenaša uz velike kamate. Te kamate iznosile su, često, i 30 do 40 procenata godišnje, kao što su i nominalni iznosi na obligacijama glasili, ponekad, na veće iznose od onih koje je dužnik primio.
Pored zvaničnih Srpskih novina vladinu politiku zastupao je i list Vidovdan, oko koga se okupio veći broj intelektualaca koji su podržavali Mihailov režim. Pred kraj Mihailove vlade liberal Ljubomir Kaljević pokrenuo je list Srbija koji je uprkos smetnjama cenzure uspeo da se održi duže vreme. Godine 1864. Stojan Novaković pokrenuo je književno-naučni časopis Vila oko koga su se okupili najistaknutiji predstavnici romantičarske književnosti sa obe strane Save i Dunava. Pesnik Milan Kujundžić-Aberdar, pod uticajem ideja Xona Stjuarta Mila, objavljuje radove iz logike. Pod uticajem Spensera, Alimpije Vasiljević radi na psihologiji. Prelaskom Jovana Turomana iz Novog Sada u Beograd studije klasičnih jezika i književnosti postavljaju se na čvršću naučnu osnovu. Đuro Daničić, na Velikoj školi, stvara krug mladih filologa. Objavljuje se veći broj starih srpskih rukopisa i formira se romantičarska istorijska škola čiji je glavni predstavnik bio Panta Srećković. Dvoroupravitelj kneza Mihaila Anastas Jovanović izrađuje čitav niz dagerotipija. Počinje da radi i prva žena slikar Katarina Ivanović. Đura Jakšić prelazi u Srbiju i pored književnog rada slika portrete uglednih Beograđana i nekoliko portreta kneza Mihaila. Promene u društvenom životu dovode do oživljavanja muzičkih zbivanja u Srbiji. Još dok je živeo u emigraciji, Mihailo je materijalno pomagao mnoge umetnike i naučnike. Pred kraj života dao je znatna sredstva za osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu koje je počelo da radi nekoliko meseci posle njegove smrti.
Za Mihailove vlade nastavlja se proces evropeizacije gradskog života započet za vreme prve vlade kneza Miloša i ustavobranitelja. Tradicionalnu mušku i žensku gradsku nošnju zamenjuje srednjoevropsko odelo. U građevinarstvu postepeno se napušta balkanski stil. Najpre na Mihailovom dvoru, a potom i u kućama uglednijih Beograđana, održavaju se balovi. Uvodi se običaj dočeka Nove godine. U Beogradu i u unutrašnjosti formiraju se streljačke družine. Slikar Steva Todorović osniva "Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje". U beogradske knjižare stižu strane knjige i novine. Priređuju se i prve konjske trke. Smrt jednog mladog oficira na konjskim trkama izaziva veliko uzbuđenje u javnosti i taj događaj Zmaju služi kao povod da napadne kneza Mihaila u pesmi "Vidovdanu".
Poslednje godine vladavine kneza Mihaila nastaje preokret. Posle sklapanja vojne konvencije sa Grčkom, Mihailo odustaje od aktivne spoljne politike i otpušta Iliju Garašanina sa položaja predsednika vlade. Za Garašaninovu smenu postojao je još jedan razlog: Mihailo je nameravao da se oženi svojom bliskom rođakom Katarinom, unukom gospodar Jevrema Obrenovića. Garašanin se tome usprotivio. Posle sastanka sa grofom Andrašijem, zajedničkim ministrom spoljnih poslova Austro-Ugarske na svome poljoprivrednom dobru u Ivanki, Mihailo usmerava svoju spoljnu politiku prema Austro-Ugarskoj. Za ovu promenu spoljne politike postoje tri mogućna objašnjenja. Po jednom, vojne pripreme potpuno su iscrple materijalnu snagu zemlje, a ono što se postiglo nije bilo dovoljno za ozbiljnije ratovanje. U takvoj situaciji aktivna spoljna politika izlagala bi zemlju ozbiljnim opasnostima. Drugo objašnjenje jeste da je Mihailo shvatio da je predajom gradova Srbija dobila sve što su velike sile bile spremne da joj daju i da se u dogledno vreme ništa više ne može očekivati. Prema trećem objašnjenju, Mihailu je stavljeno do znanja da velike sile neće dopustiti nikakve teritorijalne promene na Balkanu.
Ova promena spoljne politike pogoršala je, ionako rđave odnose kneza Mihaila sa Ujedinjenom omladinom srpskom. Godine 1867. policija zabranjuje rad Omladinskoj skupštini u Beogradu, a nešto kasnije srpska vlada zabranjuje svaku aktivnost Omladine na teritoriji Kneževine Srbije. Ni ekonomske mere za zaštitu seljaka nisu dale one rezultate koji su se očekivali. Već 1862. godine osnovana je Uprava fondova koja je, između ostalog, trebalo da daje jeftin kredit zemljoradnicima. Dogodilo se suprotno od očekivanog. Zelenaši su kod Uprave fondova uzimali jeftin kredit, da bi potom novac davali seljacima uz visoke kamate. Bilo je to vreme kada su se davanjem novca pod interes, kako to kaže Slobodan Jovanović, bavili svi. Jedan od Mihailovih poslednjih planova bio je pokušaj izgradnje železničke pruge kroz Srbiju. Počeli su pregovori sa stranim preduzećima koje je prekinula iznenadna Mihailova smrt. Ideja o izgradnji železnice nije bila dobro primljena u većem delu srpske javnosti, jer se smatralo da će železnica učiniti ionako zaostalu Srbiju još više zavisnom od Evrope i da će od te izgradnje biti više štete nego koristi.
Knez Mihailo ubijen je 29. maja 1868. godine prilikom jedne šetnje u Košutnjaku. Kao što često biva, posle Mihailove smrti nastala je neka vrsta njegovog kulta. Zaboravljene su sve njegove mane i, ako tako može da se kaže, postao je mnogo popularniji posle smrti, nego što je za života bio. Na vest o pogibiji kneza Mihaila ministar vojni Milivoje Petrović-Blaznavac pohitao je u beogradski Grad i uz pomoć vojske proglasio za kneza maloletnog unuka gospodara Jevrema koji je u to vreme živeo u Parizu. Na taj način, Blaznavac je spasao dinastiju Obrenovića, jer Mihailo nije imao dece pa nije postojao prestolonaslednik. Ubice kneza Mihaila braća Radovanovići i njihovi saučesnici osuđeni su na smrt i streljani na Karaburmi. Atentat na kneza Mihaila namesnički režim je iskoristio da se obračuna sa pristalicama dinastije Karađorđevića i sa porodicom Nenadovića iz koje je poticala knjeginja Persida za koju se tvrdilo da je bila jedan od organizatora atentata.
Posle ubistva kneza Mihaila formirano je privremeno namesništvo koje je, u skladu sa Zakonom o nasleđu prestola, sazvalo skupštinu koja je imala da potvrdi izbor novoga kneza i da izabere stalno namesništvo. Za namesnike su izabrani Milivoje Petrović-Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Praktično, namesničku vlast vršili su Blaznavac i Ristić, pošto je Gavrilović već bio star i nije se mešao u državne poslove. Prvi korak novog namesništva bilo je donošenje Ustava od 1869. godine. Taj Ustav predviđao je jednu državu koja bi bila kombinacija parlamentarne monarhije i policijskog sistema. Da bi se do tog Ustava došlo, namesnici su se nagodili sa liberalima. Proganjani zbog svoje isključivosti za vreme vlade kneza Mihaila, liberali su pristali na kompromis. Rezultat toga kompromisa bio je Ustav od 1869. godine. Ustav je zakonodavnu vlast prepuštao Narodnoj skupštini, ali je zakonodavnu inicijativu davao isključivo vladi. Načelno, Ustav je garantovao sva građanska prava i političke slobode, ali je dalju razradu tih načela ostavljao zakonodavcu. Zakoni koji su na osnovu tog Ustava doneti praktično su i građanska prava i političke slobode učinili fiktivnim. U javnosti se govorilo da je vlast ono što je davala jednom rukom, drugom rukom uzimala. Dve trećine poslanika birao je narod, a jednu trećinu postavljao knez ukazom. Ustanovljen je visok birački cenzus. Glasanje je bilo javno i birači nisu birali poslanike nego poverenike koji su potom učestvovali u izboru poslanika. Javno glasanje i sistem poverenika omogućavali su vlastima da bitno utiču na izborne rezultate. Kneževski poslanici omogućavali su vladi da obezbedi skupštinsku većinu ukoliko na izborima ne bi dobro prošla. Državni činovnici, penzioneri i advokati nisu mogli biti narodni poslanici. Na taj način, opoziciono orijentisana inteligencija bila je isključena iz Skupštine. Inteligenciju su u Skupštini predstavljali kneževi poslanici koje je narod zvao "vladinima". Oficiri i podoficiri nisu imali pravo glasa i nisu mogli biti birani za narodne poslanike, ali su mogli da budu kneževi poslanici. Ministri nisu mogli biti poslanici.
Novi Ustav naišao je na kritike, pretežno u novosadskoj štampi. Jedan od najoštrijih kritičara novog Ustava bio je Svetozar Marković koji se člankom "Naše obmane" oglasio kao politički čovek. Marković je studirao u Rusiji i Švajcarskoj i tamo se upoznao sa socijalističkim idejama. U to vreme bio je na čelu levog krila Ujedinjene omladine srpske i ubrzo došao u sukob sa glavnim omladinskim ideologom Vladimirom Jovanovićem. U Ujedinjenoj omladini srpskoj formirala su se dva krila - liberalno, na čijem je čelu bio Vladimir Jovanović, i socijalističko, na čijem je čelu bio Svetozar Marković. Ostavši bez državne potpore, Marković se vraća u zemlju i pokreće prvi socijalistički list Radenik, 1870. godine. Uprkos ograničenjima i smetnjama koje je pravila vlast u svakom opozicionom delovanju, u Srbiji se javljaju dva vida opozicije. Jedan su bili konzervativci, deo birokratije iz vremena kneza Mihaila koja nije učestvovala u Blaznavac-Ristićevoj nagodbi sa liberalima, a drugi - pristalice Svetozara Markovića. Bliski konzervativcima i povezani sa njima porodičnim vezama bili su izvesni krugovi intelektualaca koji su sa Zapada doneli liberalne ideje. Za razliku od starokonzervativaca, koje su vodili Jovan Marinović i Čiča Danilo Stefanović, intelektualci koje su predvodili Milan Piroćanac i Stojan Novaković nazivali su se u javnosti mladokonzervativcima. Mladokonzervativcima bili su bliski liberalski disidenti koji nisu prihvatili kompromis 1869. godine i koje je predvodio Ljubomir Kaljević. Oko Svetozara Markovića okupljala se levo orijentisana inteligencija kojoj su u podjednakoj meri bile bliske socijalističke i radikalne ideje. Godine 1873. oglasila se jedna grupa seljačkih poslanika oštrom kritikom birokratskog sistema, zahtevima da se seljaci zaštite od zelenaša, smanje činovničke plate, ukinu penzije i obezbedi jeftin kredit za zemljoradnike. Tu grupu su predvodili i pop Milija Milovanović i Adam Bogosavljević. Adam Bogosavljević studirao je pravo na Velikoj školi, ali nije hteo da da završni ispit da ne bi došao u iskušenje da jednog dana zatraži državnu službu i postane činovnik. Između tzv. Adam-Milijine grupe i umerenih pristalica Svetozara Markovića postojala je velika bliskost. Tokom svog političkog delovanja, Marković je razvio živu publicističku aktivnost i posle zabrane Radenika pokrenuo list Javnost. Kada je Javnost zabranjena, Marković je pokrenuo Glas javnosti. Po političkim idejama socijalist, Marković je po svojim filozofskim idejama bio prirodnjački materijalista. Godine 1874. jedan od najbližih Markovićevih saradnika, Pera Todorović, pokreće književni i politički časopis Rad u kome populariše socijalističke ideje ruskih socijalista-utopista i nemačkih prirodnjačkih materijalista. Na opštinskim izborima 1875. godine pristalice Svetozara Markovića osvojile su opštinsku upravu u Kragujevcu. U prevelikom oduševljenju, oni su kragujevačkim ulicama proneli crveni barjak na koje je bila ispisana reč "samouprava". Vlasti su u ovome videle znak pobune, raspustile opštinsku upravu, a učesnike demonstracija stavile pod sud.
Posle smrti kneza Mihaila, namesnici su, imajući u vidu unutrašnju situaciju, izbegavali svaku aktivniju spoljnju politiku. Za razliku od kneza Mihaila, koji se pred kraj života okrenuo Austriji, namesnici su, isto tako oprezno, počeli da se udaljavaju od Austrije i približavaju Rusiji. Tu politiku nastavio je knez Milan približavajući se Rusiji bez ikakve rezerve. Kada je 1875. godine izbio bosansko-hercegovački ustanak, u srpskoj javnosti javio se jak pokret za objavu rata Turskoj. Ruska vlada savetovala je knezu Milanu da Srbija ne ulazi u rat pre nego što Rusija napadne Tursku. Neophodan uslov da Rusija napadne Tursku bilo je sklapanje rusko-austrijskog sporazuma o tome da će ko u slučaju raspada Turske dobiti i šta će na Balkanu biti ruska, a šta austrijska interesna sfera. Slovenofilski komiteti i ruski ambasador u Carigradu general Ignatijev požurivali su Srbiju da uđe u rat. Te dve ruske politike izazvale su veliku zabunu u Beogradu i na kraju je preovladalo mišljenje da ruska vlada, iz izvesnih obzira, ne može direktno da savetuje intervenciju i da to čini preko slovenofilskih komiteta. U leto 1876. Srbija i Crna Gora oglasile su rat Turskoj. Slovenski komiteti dali su pomoć u novcu i poslali jedan dobrovoljački odred kojim je komandovao general Černjajev. Predenjen u srpskoj Vrhovnoj komandi, Černjajajev je postavljen za glavnokomandujućeg srpske vojske. Posle početnih srpskih uspeha, ratna sreća se okrenula u korist Turske. Turci su zauzeli i zapalili Zaječar i Knjaževac i naneli težak poraz srpskoj vojsci kod Đunisa. Srbija je ponudila Turcima primirje, što je Porta, u prvi mah, odbila, jer se u Carigradu pomišljalo na to da se Srbija može ponovo osvojiti. Zajednički pritisak svih evropskih velikih sila na Carigrad naveo je Tursku da pristane na primirje. U međuvremenu došlo je do dogovora između austrijskog i ruskog para o podeli interesnih sfera na Balkanu. Kada je Rusija objavila rat Turskoj, ona je pozvala Srbiju da joj se priključi. Srbija je oklevala, čekajući da ruska vojska postigne određenu prednost. Tek pošto su Rusi pobedili Turke kod Pančeva, Srbija je ušla u rat. Drugi rat bio je uspešniji od prvoga. Nadirući prema jugoistoku, srpska vojska oslobodila je Niš i Pirot, a u prodoru na jug došla do Vranja.
Posle poraza kod Plevne Turska je zatražila mir. Mirovni ugovor sklopljen je u San-Stefanu i njegov tvorac bio je general Ignatijev. Stvorena je velika bugarska država koja je obuhvatila današnju Bugarsku, Makedoniju, delove Albanije i veći deo teritorija koje su Srbi oslobodili. Srbija je dobila neznatno proširenje i od Velić mesta koje je oslobodila ostao joj je samo Niš, a čak i njega su Rusi bili spremni da daju Bugarima. Stvaranje velike Bugarske poremetilo je ravnotežu na Balkanu i Rusiju učinilo odlučujućim faktorom u tom delu Evrope. Velike sile bile su sklone da u Bugarskoj vide pre neku vrstu ruske gubernije, nego nezavisnu državu. Zbog toga se u Berlinu sastao mirovni kongres, koji je imao za cilj reviziju Sanstefanskog ugovora. Od velike Bugarske ostale su dve mele države Bugarska i Istočna Romelija - pod vrhovnom vlašću sultana. Srbija je dobila nezavisnost. priključeni su joj niški, pirotski, politički i vranjski okrug, tako da se njena teritorija skoro udvostručila. Uz obavezu da naknadi turskim posednicima zemlju oduzetu zbog ukidanja feudalnog poretka, Srbija je bila dužna i da izgradi železničku prugu koja će povezati Tursku i vazalne bugarske kneževine sa Evropom. Tajnim dogovorima, Srbija se našla u austrijskoj interesnoj sferi. Austro-Ugarska dobija le mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak. Tajni protokol davao je Austro-ugarskoj pravo da kada se steknu uslovi anektira Bosnu i Hercegovinu, ali ne i Novopazarski sandžak. Posle smrti Svetozara Markovića (1875) nastaje raslojavanje u njegovom pokretu. Sam Marković pred kraj života počeo je da se udaljava od apstraktnih socijalističkih ideja i da se približava nekoj vrsti političkog radikalizma. Prelomnu tačku u njegovom razvoju predstavljala je knjiga Srbija na istoku u kojoj je zastupao tezu da samo demokratska Srbija može da bude srpski i balkanski Pijemont. Odmah posle drugo rata Ristić-Milojkovićev režim pokušao je da se obračuna sa svojim političkim protivnicima. U Topoli je pod nerazjašnjenim okolnostima izbila buna za čije su kolovođe proglašeni pukovnik Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, Ilija Milosavljević - Kolarac i Aćim Čumić, jedan od vođa mladokonzervativaca, koji je samo dve godine pre toga bio predsednik srpske vlade. Marković je bio jedan od najsposobnijih srpskih oficira. Neposredno pred rat dao je ostavku na vojnu službu i posvetio se politici. U Narodnoj skupštini pripadao je opozicionoj grupi koja je bila bliska Svetozaru Markoviću. jedan od poslanika te grupe bio je i mladi beogradski inženjer Nikola Pašić. Za vreme srpsko-turskog rata, Marković se ponovo aktivirao. Presudom prekog suda Marković je osuđen na smrt i streljan, a Kolarac i Čumić su osuđeni na dugogodišnju robiju u teškom okovu.
Od pristalica Svetozara Markovića i pripadnika Adam-Milijine grupe formiran je u Narodnoj skupštini jedan opozicioni klub. Drugi opozicioni klub osnovali su mladokonzervativci udruženi sa mladoliberalima. Iz prvog kluba razvila se Radikalna stranka, a iz drugog Napredna stranka. U početku su ta dva kluba međusobno sarađivala. Radikali su pošli od Markovićeve pretpostavke da samo demokratska Srbija može da bude srpski Pijemont i iz toga izveli zaključak da Srbija može da postane demokratska samo ako se široki narodni slojevi uključe u politiku i u njoj imaju odlučujuću reč. Svoju akciju radikali su usmerili prema seljaštvu kao najbrojnijem i ekonomski najznačajnijem društvenom sloju. Naprednjaci, u principu, nisu nisu odbacivali načela parlamentarne demokratije, ali su smatrali da narod treba prvo prosvetiti, pa mu tek onda dati političke slobode. U to vreme, u većini republikanci, radikali su za model države uzimali Švajcarsku koja se u tadašnjoj Evropi smatrala uzorom demokratskog uređenja. U spoljnoj politici radikali su se okrenuli prema Rusiji. Njima nasuprot, naprednjaci su uzimali Prusku, kao zemlju čiji red i disciplina najbolje mogu da unaprede jednu zaostalu i neprosvećenu zemlju kao što je Srbija. U prilog svojoj tezi, naprednjaci su navodili činjenicu da je Pruska samo godinu dana radnije sa uspehom izvela nemačko nacionalno ujedinjenje. U spoljnoj politici naprednjaci su naginjali oslanjanju na Austro-Ugarsku.
U početku, ma koliko različiti, radikali i naprednjaci udružili su se s ciljem da sruše liberalsku vladu Jovana Ristića. Pre ratova bezrezervno odan Rusiji, knez Milan je posle Berlinskog kongresa i razočarenja u Ruse otišao ud rugu krajnost i potpuno se podredio Austriji. Uz to, izgledalo mu je da je Ristić zbog uspeha na Berlinskom kongresu isuviše osilio i da nije shvatio neophodnost srpske spoljnopolitičke preorijentacije. Nepoverljiv prema radikalima, knez se okrenuo naprednjacima. Pri korak približavanja Srbije Austro-Ugarskoj bilo je sklapanje trgovinskog ugovora sa bečkom vladom. Uslovi koje je Austrija ponudila učinili su se Ristiću nepovoljnima. Knez je insistirao da se oni prihvate i Ristić je dao ostavku. Vladu je obrazovao voša naprednjaka Milan Piroćanac. Bivši sekretar kneza Mihaila, Piroćanac je izišao na glas kao stručnjak za ustavna pitanja i kritičar Ustava od 1869. godine. U prvi mah, naprednjaci i radikali mislili su da na izboru izađu u koaliciji. Kad od koalicije nije bilo ništa, radikali su tražili od ministra unutrašnjih dela Milutina Garašanina da se policija ne meša u izbore. Garašanin im je odgovorio da mogu da računaju na solidnu manjinu, ali da nikako ne moguć dobiti većinu. Otpočela je oštra izborna borba, a izborni rezultat dao je malu prednost radikalima. Naprednjaci su se ispomogli kneževskim poslanicima. Pored borbe u narodu, naprednjačko-radikalski sukobi preneli su se i u štampu. U glavnom radikalskom listu Samoupravi Pera Todorović nije samo popularisao radikalske ideje, nego je i lično napadao naprednjačke voše ne prezajući ni od kleveta. Ne tako retko Todorović je napadao i kneza Milana što ni u jednoj parlamentarnoj monarhiji nije bilo dopušteno. Naprednjaci su u svom organu Videlo dokazivali da su radikali demagozi i bukači, da u njihovim redovima ima nogo protivnika dinastije, privatne svojine i svih srpskih svetinja. Liberalima je u pomoć pritekao iz Novog Sada Laza Kostić, koji je postao urednik njihovog organa Srpska nezavisnost. Full article ...

Mihajlo Pupin
subota, 27 decembar 2008
Potekao iz malog sela Idvora, "koje ne možete naći ni na jednoj zemljopisnoj karti", kako je napisao u autobiografiji, upornom borbom i neumornim radom Mihailo Pupin je izborio sebi visoko i slavno mesto u svetskoj nauci. Za razliku od našeg drugog velikog Srbina Nikole Tesle, koji je u Ameriku stupio kao priznati elektrotehničar, Pupin je tamo došao kao dvadesetogodišnjak bez završene škole, zanata i znanja engleskog jezika. Zato je morao da provede šest teških godina borbe za opstanak prihvatajući se gotovo svakog posla koji je mogao naći. Bio je farmer, nosač uglja, moler, drvoseča i fabrički radnik. Radio je ono što je naučio u Idvoru od oca, uglednog seljaka i mudre majke koja ga je uvek podsticala da uči i ode u svet u kome je videla sinovljevu budućnost. U kući je vaspitavan u duhu srpskih tradicija kojima je ostao veran do kraja života. U dvorskoj osnovnoj školi stekao je skromno znanje koje je proširio u gimnaziji u Pančevu. Njegovo redovno školovanje prekinuto je onda kada je na protestnoj bakljadi uhvaćen da gazi spaljenu austrijsku zastavu. Morao je da napusti Pančevo i nastavi školovanje u Pragu. Ubrzo ga je stigla nova nesreća, imro mu je otac; kako više nije mogao da očekuje finansijsku potporu od porodice, on se praktično bez centa u džepu upućuje u Ameriku.
Posle mukotrpnog prelaska Atlantika i teškog razdoblja borbe za goli život u Americi, onog trenutka kada je dobio bolji posao u fabrici keksa, prihvatio se učenja u fabričkoj večernjoj školi. Bila je to njegova životna šansa i on se s ogromnom energijom posvećuje učenju engleskog, latinskog i grčkog jezika, istorije i prirodnih nauka. Cilj mu je bio da se pripremi za polaganje prijemnog ispita na Kolumbija-univerzitetu, što je uspeo 1879. godine. Na studijama se izdržavao od sopstvenog rada i malih nagrada koje je dobijao kao uspešan student. Tek na trećoj godini studija prestao je da se bavi fizičkim radom - onda kada je uspeo da dođe do sredstava za život podučavajući studente.
Svoje izuzetne kvalitete Pupin je iskazao na Univerzitetu; pružila mu se prilika da nastavi postdiplomske studije. Jedno vreme, on se kolebao da li da nastavi studije jezika ili da se bavi tehnikom. I na jednom i na drugom polju postigao je odlične rezultate. Konačno, prevagnula je želja za studijama tehnike i tako se ubrzo našao u Evropi - u Kembridžu, gde je došao sa željom da se bavi Maksvelovom elektromagnetskom teorijom.
Full article ...

Srpska država Nemanjića
utorak, 30 decembar 2008
Bio je to vek i veličanstven i tragičan. I trijumfalan i porazan. Nema u prošlosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće. Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne države i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Dečanskog, preko veličanstvenog Dušanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.
Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. Njene su granice bile znatno proširene i prema jugu i prema severu. Ali, unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija stabilizovala i održala. Središnja vlast nije se učvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije bilo rešeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logičan naslednik, mada je njegov mlađi brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na srpski presto, na osnovu sporauma svoga oca i kralja Milutina. Tako je počeo građanski rat u Srbiji.
Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Dečanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustoliči kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "blagodarovnim vencem kraljevstva srpskog" (6. januar 1322.). Oženio se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu između dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Vels, Prosek i još neke gradove u Makedoniji.
Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom republikom na jugozapadu. Krajem traće decenije četrnaestog veka, on je povratio Ston i Pelješac, verovatno i delove Huma.
Ali, srpskoj državi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je doći do ratnog sukoba.
Full article ...

Karađorđe Petrović
subota, 27 decembar 2008
Đorđe Petrović, poznatiji pod nadimkom Crni Đorđe ili Karađorđe, rodonačelnik je i osnivač dinastije Karađorđevića. Istoričari nisu uspeli da utvrde kad je Đorđe rođen, ali su došli do uverenja da je ugledao svet, najverovatnije, 14. novembra 1762. godine u Viševcu. Ime svetitelja čije je ime poneo nagoveštavalo je da će Đorđev život biti mučenički. Malo pouzdanih podataka imamo o njegovom životu pre Ustanka, zato su mnogi događaji pretočeni u legendu ili su obavijeni tamom. Njegovi roditelji bili su Petar i Marica Živković iz Masloševa. Brojna porodica Petrović živela je na tankoj imovini, pa se više puta preseljavala, a najduže je boravila u Zagorici. U Topoli se nastanila posle Kočine krajine.
U jesen 1785. ili u proleće 1786. Đorđe se oženio Jelenom Jovanović iz Masloševa. Potom je, iz više razloga, bio prinuđen da beži s porodicom u Srem, gde su ostali do kraja poslednjeg austrijsko-turskog rata. Bekstvo u Austriju 1876, kao i ono iz 1813. godine, dva su najteža trenutka u Karađorđevom životu. U Sremu je ostao dve godine, dok se nije priključio austrijskoj vojsci u ratu protiv Turske (1788 - 1791). Kao dobrovoljac ratovao je u Mihaljevićevom frajkoru, pod komandom Radiča Petrovića. Teško je razlučiti kad je Karađorđe u ovom ratu nastupao kao frajkorac, a kad kao hajduk. Austrija ga je obdarila medaljom za hrabrost i dodelila podoficirski čin buljubaše. Osnovna odlika ovog rata je masovno učešće Srba u njemu. Iskustvo i pouke koje su tada stekli bili su im kasnije dragoceni. Karađorđe je obišao celu Srbiju, upoznao mnoge ljude u njoj i u austrijskoj vojsci i usavršio veštinu ratovanja.
Između Kočine krajine i Ustanka Karađorđe se dva puta odmetao u hajduke - pre dolaska Hadži Mustafa-paše za beogradskog vezira i u vreme dahija. Hajdučku slavu nije brzo stekao, možda i zato što je bio u četama slavnih harambaša Laze Dobrića i Stanoja Glavaša. Sam je, potom, izborio položaj harambaše, okupivši družinu od "preko stotine" hajduka. Uspostavljanje samouprave u Beogradskom pašaluku za vezirovanja Hadži Mustafa-paše dopustilo je Đorđu da se mane hajdučije, da uredi svoje imanje u Topoli i povremeno učestvuje u srpskim odredima protiv Pazvan-oglua (1796, 1798). U to doba on je stekao, za ondašnje prilike, prosečan imetak.
Full article ...

Marko Kraljević
subota, 27 decembar 2008
Epski lik Marka Kraljevića snažno je zasenio istorijsku ličnost i suviše je udaljio od stvarnosti. Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov, posebno na oca, kralja Vukašina, i strica, despota Jovana Uglješu, istaknute državnike XIV veka. Pravičnost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim velikašima Vukašinu i Uglješi. Tradicija je Vukašinai Uglješu optužila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjića, nejakog cara Uroša. Stvarnost je bila drugačija.
Braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević u vreme raspada Srpskog carstva postali su najmoćniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre sv ega, ogledala se u teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodičnim vezama sa Balšićima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskačićem i Radoslavom Hlapenom, čijom je ćerkom bio oženjen Vukašinov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak cara Uroša i blagoslov carice Jelene, moćni Vukašin je krunisan za kralja i savladara Uroševa, a Uglješa je u Serskoj oblasti sa titulom despota nasledio staru caricu. Osvojivši deo Volerona, Uglješa je čak proširio istočne granice srpske države iz doba Stefana Dušana. Mrnjavčevići su ostvarili čvrstu vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na razgranate porodične veze posredno su uticali na zbivanja na znatno većoj teritoriji.
Pod okriljem moćnog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera državnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kraljnja i na taj način zvanično postao prestolonaslednik. To potvrđuje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i živopisana uoči Maričke bitke "zapovešču i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se kada je Vukašinov sin zvanično proglašen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljević potiče od titule. Upravo činjenica da je to prezime nagoveštavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaša, protivnika Mrnjavčevića. proglašenjem Marka za mladog kralja potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjića.
Full article ...

Ilija Garašanin
subota, 27 decembar 2008

Srpski narod imao je tri velika državnika - Iliju Garašanina, Jovana Ristića i Nikolu Pašića. Za razliku od Ristića i Pašića, Garašanin je bio samouk državnik.
Ilija Garašanin je rođen 16. januara 1812. godine u selu Garašima Kragujevačke nahije. Otac Milutin Savić bio je učesnik oba ustanka, savetnik i istaknut trgovac iz vremena prve vladavine kneza Miloša i kneza Mihaila. Školovanje Ilijino bilo je neredovno i površno. Imućni otac dovodio je kući učitelja da mu decu uče knjizi. Potom je Iliju poslao u grčku školu u Zemunu i nemačku u Orahovici (Banat). Na tome se verovatno završilo njegovo školovanje, pošto nije pznato da je bilo gde izučavao druge "nauke".
Knez Miloš primio je Garašanina u državnu službu na očevu molbu i postavio ga za carinika u Višnjici (1834). Pronicljivi knez osetio je u darovitom mladiću budućeg državnika čim ga je sa 25 godina izabrao za člana Knjažeskog sovjeta (1837), najviše ustanove u zemlji. Ovu visoku dužnost nije obavljao dugo, pošto je u činu pukovnika imenovan za upravnika vojnog štaba (1838). Kad je reorganizovana državna uprava početkom 1839, osnovano je Vojno odeljenje pri Ministarstvu unutrašnjih dela, a za načelnika je postavljen Ilija Garašanin. Formiranje tzv. garnizonske vojske i donošenje vojnih zakona, pred pad kneza Miloša u vreme prvog namesništva (1839 - 1849), njegovo je delo.

Full article ...

Živojin Mišić
subota, 27 decembar 2008
Životni put darovitog srpskog vojskovođe Živojina Mišića bio je, doista, "duga i teška borba". Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom "šeftelijom" (šljiva ranka) u selu Struganiku, kao najmlađe - trinaesto dete oca Radovana i majke Anđelije (Mišićevi roditelji imali su jedanaest sinova i dve kćeri). Posle mukotrpnog trogodišnjeg školovanja u Ribničkoj osnovnoj školi, "jednog lepog avgustovskog dana 1867. godine", mali Živojin je - "obučen u čisto novo i belo rublje" i ispraćen od brižne majke rečima: "Srećan ti put, bubice moja" - otputovao u Kragujevac, na "više školovanje". Tu je završio prvi i drugi razred gimnazije, treći, četvrti i peti u Beogradu, a šesti ponovo u Kragujevcu, Po završetku šestog razreda gimnazije, upisao se u DžI klasu Artiljerijske oficirske škole, koju je završio tek 1880. godine (pitomci ove klase prekinuli su, posle druge godine, školovanje zbog rata s Turskom), tek dvadeset prvi u rangu, od ukupno 23 pitomca. Ovaj primer najbolje pokazuje da uspeh u školi nije garancija već samo pretpostavka za uspeh u službi. Valja međutim, reći da je Mišić pokazivao najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan operetivni rad i da je svoja prava teorijska saznanja proverio u surovoj ratnoj zbilji; učestvovao je u dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877 - 1878), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao dragocena ratna iskustva, ono što u školi nije mogao da nauči, sve da je bio i prvi u rangu.
U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je 1. bataljonom 5. puka Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima, što se jasno vidi iz njegovih Uspomena, u kojima je, pored ostalog, zabeležio: "Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje sa njemu svojstvenom lakomislenošću dozvoli da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja."
Full article ...

Velika Britanija i Srpsko pitanje na Berlinskom kongresu 1878.godine
nedelja, 08 mart 2009
Gotovo svi savremenici, kao i potonji istraživači istočne krize 1875-1878. godine,  kao i Berlinskog Full article ...

Srbija 1813 - 1858
subota, 24 jul 2010
U svojoj istoriji Srbi su imali dva veka veličanstvenog uspona. Četrnaesti i devetnaesti. Ako je četrnaesto stoleće bilo razdoblje velikih vojnih uspeha i osvajanja, devetnaesti vek bio je period obnove i izgradnje moderne srpske države.
Tokom tih stotinu godina, Srbija je prešla veliki put od pašaluka u Otomanskom carstvu do parlamentarne kraljevine. Stvaranje nezavisne države bilo je u isti mah i uzrok i posledica sveukupnog društvenog i nacionalnog preobražaja srpske nacije. Srbija je koračala evropskim koracima prateći one istorijske tokove koji su određivali politička, ekonomska i kulturna kretanja na kontinentu. Srbi su se postepeno udaljavali od dugovekovnog turskog nasleđa i istovremeno tražili nove puteve da izraze svoje narodne i državotvorne težnje.
Put je bio krivudav, prepun zamki i zabluda. Nisu Srbi ni brzo ni lako izgradili narodnu državu. Još je teži zadatak bio u tome što je bilo neophodno da čitava nacija shvati i usvoji one neminovne zakonitosti koje, kao svoje zahteve, nameće savremena državnost.
U modernoj srpskoj istoriji poslednjih dve stotine godina sasvim se jasno primećuju tri osnovne etape u razvoju nacionalne ideje i njenog spoljašnjeg izraza - nacionalne države.
Prva istorijska ravan pripada nacionalnim i oslobodilačkim težnjama srpskog naroda. Svest o pripadnosti jednoj nacionalnoj grupaciji, koliko god bila maglovita u predstavi o rasprostranjenosti Srba i njihovim etničkim granicama, bila je u svakom pogledu i izvor i oslonac borbe za nacionalno oslobođenje. Otud i nacionalni ciljevi te prve faze umnogome odgovaraju početnom stadijumu nacionalne ideje. U istorijskom pogledu, Prvi i Drugi srpski ustanak obeležili su ovu fazu u razvoju srpske nacionalne ideje.
Dalji pravac razvoja nacionalne svesti Srba vodio je ka stvaranju same nacionalne države. Nacionalno oslobođenje i nije ništa drugo nego oružana, duhovna i ekonomska bitka protiv stranog gospodara usmerena ka stvaranju sopstvene države. Otuda sledeća stepenica u nacionalnom razvitku, uslovno nazvana državotvorni nacionalni program, dobija mnogo određenije obrise. Postepeno se zaokrugljuje slika o jednom narodu, u ovom slučaju srpskom, o njegovim granicama, osobinama, veri, običajima, jeziku i, ono što je najvažnije, njegovom samostalnom državnom ustrojstvu.
Proces stvaranja nacionalne države podrazumeva postupnost i dugotrajnost. Stoga su i nacionalni ciljevi na ovom stepenu razvoja izražavali pojedine momente tog razvoja. Istovremeno su se preplitali i sažimali sa prethodnom, oslobodilačkom idejom.
Najzad, oslednji i najzreliji stadijum nacionalne ideje jeste onaj u kome se nacionalno biće jednog naroda uključuje u univerzalnu zajednicu Evrope i sveta, kada Srbi, sveobuhvatno svesni svog Srpstva i u stvarnom i u duhovnom smislu, uspevaju da sebe ugrade u opšte okvire svetske politike i kulture. Ovaj kulturni model Srbi nikada nisu sasvim dostigli, ali su u jednom trenutku svoje istorije bili sasvim blizu (kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka).
Vaskrs države srpske početkom minulog stoleća imao je svoje čvrste oslonce u onim srpskim tradicijama koje su preživele tursku vlast. Ta dva stuba srpske kolektivne svesti bili su Srpska pravoslavna crkva kao nosilac Srpstva i u duhovnom i u organizacionom smislu i narodno pevanje kao izraz spontanog sećanja na nekadašnju veličanstvenu istoriju Srba.
Srpska crkva je od svog nastanka (1219) imala dvostruki karakter: duhovni i nacionalni. Pravoslavni pogled na svet, pod osmanskom vlašću prerastao je u način života srpskog naroda. Svetosavlje, dakle srpsko posebno shvatanje pravoslavlja, činilo je samu bit srpskog opstajanja u duhim vekovima pod Turcima. Poruka Svetog Save u svojoj sveobuhvatnosti pravoslavne pobožnosti bila je taj najdublji, nepromenljivi sadržaj Srpstva. Osećaj zajedništva u stalnim iskušenjima neverničke sile, učinio je od Srba jedan narod duboko svestan svoje unutrašnje duhovnosti.
Srpska pravoslavna crkva imala je i svoj spoljašnji vid u zaštiti Srpstva pod Turcima. Ukupna crkvena organizacija, sa manje ili više snage i reda, bila je, pored svega, jedini dejstvrujući sistem koji je delovao pod Turcima okupljajući srpski živalj oko crkava i manastira.
Čuvajući svoje unutrašnje biće od stranog gospodara, Srbi su vekovima spontano pevali o svojoj negdašnjoj slavi i uspesima. Tako su, možda i nesvesno, gradili jedan svet iz prošlosti, ulepšan i idealizovan, ali snažan i ubedljiv da služi kao osnov budućeg narodnog ustanka i državne obnove. Prenoseći s kolena na koleno to kolektivno osećanje na prohujalu veličinu, Srbi su u stvari tražili izalaz i utehu u beskonačnim noćima ispunjenim bedom, nesrećom i strahom. Istovremeno, sami su sebe hrabrili upornim podsećanjem na slavnu prošlost.
Samo tako su Srbi mogli da prežive i opstanu bezmalo pet stoleća osmanske okupacije.
Borba za nacionalno oslobođenje i proces stvaranja sopstvene države bili su procesi koji su se u srpskoj istoriji devetnaestog veka preplitali i dopunjavali. Brlo brzo posle početka Prvog srpskog ustanka, Karađorđe i njegove vojvode shvatili su potrebu za organizovanjem sistema autonomne vlasti. U tom pogledu obrazovanje Praviteljstvujuščeg Sovjeta i Karađorđevi zakoni čine prve pokušaje da se udare temelji nove države.
Drugi ustanak i vladavina Miloša Obrenovića imaju sasvim jasne odlike izgradnje državnih ustanova. Mada u sasvim primitivnom obliku koncentracije vlasti u Miloševim rukama, bez pisanih zakona i istinskog državnopravnog ustrojstva, to su bili prvi koraci u izgradnji države. I sam knez Miloš brzo je shvatio zahteve pravnog uređenja države. Protivljenje drugih srpskih starešina Miloševoj apsolutnoj vlasti vodio je u stvari ka srpskoj državo-tvornosti, ali sa protivne strane.
Prvi srpski ustavni dokumenti, Sretenjski iz 1835. i Turski iz 1838. godine sasvim su približili Srbiju državnom modelu. Državotvorni proces se toliko zahuktao da ga više niko nije mogao zaustaviti iako su pokušaji u tom cilju, i spoljašnji i unutrašnji, bili i česti i snažni.
Prva polovina devetnaestog veka bila je, stoga, obeležena dvostrukim procesom. S jedne strane, Srbi su vodili bitku, oružanu i diplomatsku, za oslobođenje od turske vlasti. S druge strane, taj u osnovi protivdržavni proces pretvarali su u vlastiti graditeljski napor.
Karakter državnog uređenja Srbije određen je tek krajem minulog stoleća. Ali, temelji za taj veliki nacionalni posao udareni su upravo u Prvom i Drugom srpskom ustanku.
Poraz Prvog srpskog ustanka nije mogao da zaustavi srpsku borbu za oslobođenje. Turski tror koji je usledio posle sloma 1813. samo je učvrstio narod u uverenju da se protiv Turaka mora ponovo ratovati.
Pre nego što su odlučili da se ponovo podignu na ustanak, Srbi su, pod pritiskom turskog zuluma, morali da pronađu nekakav sporazum sa omraženim gospodarima. Miloš Obrenović, jedan od onih starešina koji nisu izbegli posle poraza 1813, prihvatio se starešinstva u Srbiji po milosti Sulejamn-paše. Nemajući mnogo izbora, on je pokušao da u dogovoru sa Turcima smiri stanje u zemlji. Tako je u septembru 1814. Miloš pomogao Turcima da uguše Hadži-Prodanovu bunu. Mihailo Gligorijević, Hadži-Prodanov brat i Pajsije, iguman manastira Trnova napali su Turke u čačanskom kraju i pozvali narod na ustanak. Uz mnogo muka Miloš, koji je odbio poziv da se pridruži buntovnicima, uspeo je da uguši pobunu zajedno sa Turcima. Hadži-Prodan prešao je na drugu obalu Morave sa namerom da nastavi oružani otpor. Posle neuspeha, bio je primoran da prebegne u Austriju početkom oktobra. Ovo je dalo povoda Turcima da u Srbiji zavedu još goru strahovladu nego što je dotad bila.
Ali, već u proleće 1815. i Miloš i ostali viđeni Srbi shvatili su da bez novog ustanka neće biti moguće opstati pod Turcima. Na Cveti 1815. (11. aprila) Miloš je sakupio narod u Takovu i proglasio početak Drugog srpskog ustanka čuvenim rečima: "Evo mene, eto vama rata sa Turcima". Kidajući sporazum sa Sulejman-pašom, Miloš je postao predvodnik i vođ ustanka po volji narodnoj. Borbeni glas munjevito se širio sa obronaka Rudnik planine u sve krajeve Srbije. Nekadašnje Karađorđeve vojvode i buljubaše ponovo su stali na čelo ustanka buneći narod po celoj zemlji i pozivajući ga na oružje.
U Takovu, tog dana s proleća 1815, Miloš je javno prekinuo sa Turcima i postao vođ velikog ustanka koji će na kraju Srbiji doneti državnu autonomiju, a Milošu naslednu titulu Kneza i ugled prvog srpskog gospodara. U tom trenutku, nije imao više od trideset i pet godina.
Ako je Karađorđeva buna bila ispunjena junačkim bitkama protiv Turaka, Drugi ustanak bio je osoben po srpljivim i upornim pregovaračkim uspesima sa neprijateljem. Za razliku od Karađorđa, Miloš je uvek ostavljao mogućnost za sporazum. I kada je ratovao, on je na umu imao dogovor sa Turcima. Wegova lukava priroda koja nikad nije odavala prave misli i osećanja Miloševa, njegovo na izgled pomirljivo, ponekad dodvoričko držanje prema Turcima dali su sasvim drukčiji karakter Drugom ustanku. Koliko su Karađorđe i Miloš bili različiti i po temperamentu i po ponašanju, toliko su drukčije bile i bune na čijem čelu su se nalazili. Bila su to u stvari dva lica Srbije i srpskih obeležja. Jedno plahovito, ustaničko, prkosno, ponosno, ali i rušilačko. Drugo lelujavo, prevrtljivo, pomirljivo, neiskreno, ali u krajnjem cilju uspešno. To dvojstvo u srpskom nacionalnom karakteru obeležiće srpsku istoriju ne samo s početka devetanestog veka, nego i u mnogim docnijim decenijama.
Istinski rat između Srba i Turaka vodio se samo tokom prve godine ustanka.
Najveća bitka Drugog srpskog ustanka vodila se na Qubiću i maju 1815. godine. Posle teških borbi u kojima su na početku Turci bili uspešniji, Srbi su u protivudaru do nogu porazili neprijatelja i osvojili grad Čačak. Odmah potom, srpski ustanici uspeli su da oslobode gotovo čitav istočni deo Beogradskog Pašaluka, kao i gradove Požarevac, Batočinu, Ranovac, Ćupriju i Poreč. U ovim borbama istakle su se vojvode Pavle Cukić, Petar Moler, Stevan Dobrnjac, Marko Abdula Todorović i naravno sam knez Miloš.
U sledeća tri meseca srpska vojska oslobodila je ceo Pašaluk osim velikih gradova (Beograd, Šabac, Soko, Užice, Smederevo).
Srpski vojni uspesi odjeknuli su i van granica Srbije. Mnogi srpski emigranti iz Prvog srpskog ustanka vratili su se u zemlju i pridružili novoj buni. Prota Mateja Nenadović redovno je obaveštavao ruske i austrijske vlasti o događajima u Srbiji. Sam karađorđe živo se interesovao za napredovanje srpskih ustanika. Mobilizacija ruske dunavske armije u julu 1815. bio je znak Turcima da sa Srbima moraju naći mirno rešenje.
Istovremeno, Miloš je dobro znao da ratnički uspesi ne mogu trajno da reše srpsko pitanje. Uporno je ponavljao da je ustanak uperen protiv zuluma Sulejman-paše Skopljaka, a ne protiv zvanične osmanske vlasti.
Pregovori sa Turcima počeli su već jula i avgusta te iste, 1815. godine. Prvo sa Huršid-pašom, a zatim i sa Marašli Ali-pašom. Posle mnogo natezanja, Porta je najzad početkom 1816. poslala osam fermana (dokumenata) koji su uređivali odnose između Srba i Turaka.
Na osnovu pisanja Mihaila Gavrilovića suština ovih uredbi sastojala se u sledećem: 1. carina će se naplaćivati strogo po tarifama; srpski trgovci ne smeju se globiti; 2. spahije mogu uzimati desetak strogo po beratima; 3. svaki Srbin može se slobodno kretati i trgovati po celoj Carevini; 4. porez će se plaćati u dve rate godišnje (o Đurđevdanu i Mitrovdanu); 5. vojna posada u Srbiji može psotojati samo u gradovima, isključuje janičarske porodice i može biti sastavljena samo od dobrih Turaka iz Rumelije; 6. po gradovima i palankama uz turskog starešinu sedeće i po jedan srpski knez; dopušta se i jedan stalni savet u kojem će svaka nahija imati po jednog predstavnika; 7. Sultan prašta Srbima svu raniju neposlušnost; 8. Porta je znatno smanjila harač prema onome koliko je iznosio pod Sulejman-pašom.
Ovi ustupci koje je Porta učinila Srbiji nisu ni izbliza ispunjavali srpske zahteve. Umesto pune autonomije, Srbi su dobili nesigurne garancije posebnog statusa u Carevini. Ni sam knez Miloš nije dobio nikakva jemstva svog položaja. Ali, i pored toga, Srbi su uspeli u glavnom: strahovladu Sulejman-paše, zamenio je uređen režim Marašli Ali-paše. Sultanov predstavnik u Beogradskom Pašaluku, beogradski paša, održavao je veze sa narodom preko knezova i Narodne kancelarije. Ali, sve je to funkcionisalo slabo i otežano. Pravo rešenje sprskog pitanja još se nije ni naziralo...
I pod tako nepovoljnim okolnostima, knez Miloš se okrenuo uspostavljanju unutrašnje vlasti u Srbiji. Svoje mesto predsednika Narodne kancelarije vešto je iskoristio da ukloni one srpske starešine koji su mogli da ugroze njegovu ličnu prevlast.
Prvi od tih sukoba bio je Milošev spor sa Petrom Molerom. Moler je bio jedan od uvaženih prvaka Drugog ustanka i nadzornik u Narodnoj kancelariji. On je uporno držao da Srbijom treba da vladaju četiri najistaknutija predvodnika u narodu (knez Miloš, Pavle Cukić, Prota Mateja Nenadović i on sam), svaki u nekoliko nahija u kojima je imao najjači uticaj.
Neprijateljstvo Miloša i Molera uvelo je i Turske u njihovu raspravu. Ubrzo zatim, Moler je optužen za proneveru novca prikupljenog za isplatu poreza. Na insistiranje nahijskih knezova i samog Miloša, Marašlija je na kraju pristao da privede Molera u beogradsku tvrđavu. Tu je i ugušen zajedno sa starim Karađorđevim vojvodom Radičem Petrovićem. Tako se Miloš oslobodio jednog od najopasnijih protivnika.
Miloš se, međutim, nije nikako osećao sigurnim dogod su u inostranstvu još živeli Karađorđe, Jakov Nenadović, Mladen Milovanović i ostali junaci iz Prvog ustanka. Oni su i u Srbiji imali svoje skrivene pristalice. U prvom redu kneza Simu Markovića i Vujicu Vulićevića.
Sukobi između srpskih starešina preneli su se i u narednu 1817. godinu. U februaru je izbila buna protiv Miloševe vlasti na čijem čelu su bili Sima Marković, Pavle Cukić i Dragić Gorunović, bivši Karađorđev kapetan. I ovu bunu Miloš je uspeo da uguši uz pomoć Turaka. Marašli Ali-paša je posekao Markovića i Gorunovića, a Pavla Cukića je najverovatnije pogubio sam Miloš.
U leto iste godine veliki vožd Prvog srpskog ustanka Karađorđe odlučio je da se vrati u Srbiju. Još u emigraciji, on je prišao jednom tajnom udruženju za oslobođenje čitavog Balkanskog poluostrva od Turaka pod nazivom "Filike Heterija". Bilo je već ugovoreno sa čelnicima ovog bratstva da Karađorđe predvodi taj veliki ustanak Srba, Grka i Bugara za oslobođenje Balkana od osmanskog zavojevača. Sa takvim planovima Karađorđe je došao u Srbiju tražeći susret sa Milošem. Lukavi gospodar Srbije odbio je ovaj sastanak i naredio Karađorđevo ubistvo. Karađorđe je mučki umoren na spavanju u Radovanjskom lugu 13. jula 1817. godine. Miloš je poslao Karađorđevu glavu prvo u Beograd, a zatim i Sultanu u Carigrad. Tursko zadovoljstvo uklanjanjem vožda Prvog ustanka, njihovog velikog neprijatelja donelo je Milošu još čvršće poverenje i naklonost Turaka.
Knez Miloš je docnije ovaj čin opravdavao državnim razlozima. Isticao je da je dizanje novog ustanka moglo ugroziti sporazum sa Marašlijom i vratiti u Srbiju tursku strhovladu. Štiteći narod od daljeg stradanja, tvrdio je Miloš, morao je da se odrekne Karađorđa.
Od samog početka svoje vladavine Miloš je pokazao dve glavne osobine. Odanost narodnim interesima, ali i neutoljivu želju za ličnom vlašću. U tome nije birao sredstva. Nije prezao da okrvavi svoje ruke, ali i ruke drugih.
Dve godine posle Takovskog ustanka knez Miloš je postao neprikosnoveni gospodar u Srbiji, priznat i uvažavan i od Srba i od Turaka.
Još nekoliko buna izbilo je u Srbiji za vreme Miloševe vladavine. Godine 1821. bunu protiv Miloševe samovolje podigli su knezovi Stevan Dobrnjac i Marko Abdula Todorović. Pobuna je zahvatila Požarevačku i Ćuprijsku nahiju, ali je Miloš lako uspeo da je uguši. Todorović je ubijen, a Dobrnjac je nekako uspeo da pobegne u Leskovac. I ponovo je Miloš iskoristio ove nerede da pred Portom sebe prikaže kao jedinog čoveka koji u Srbiji može da održi red i očuva osmansku vlast.
Četiri godine docnije, 1825. izbio je novi oružani bunt. U januaru te godine podigao se živalj u Jasenici, Smederevskoj i Kragujevačkoj nahiji. Buna se delimično proširila i na Beogradsku i Požarevačku nahiju. Na čelu pobune nalazio se Miloje Popović-Đak po kome je pobuna i dobila naziv - Đakova buna. Usmerena protiv zloupotreba i zuluma Miloševih knezova, pobunjenici su u prvi mah oterali Miloševu vlast iz ovih krajeva. Ali, posle samo nekoliko dana knez Miloš je uspeo da budu savlada, što obećanjima, što pretnjama. Vođi bune su pogubljeni, a Miloševi momci nemilosrdno su kaznili pobunjene seljake.
I naredne 1826. godine narodno nezadovoljstvo preraslo je u pobunu. Ovoga puta neposredan cilj pobunjenika bio je svrgavanje samog kneza Miloša sa vlasti. Bunu je predvodio Đorđe Čarapić, sinovac vojvode Vase Čarapića iz Prvog ustanka. Po njemu je buna i dobila ime. I ovu pobunu koja je više ličila na državni udar beogradskih trgovaca i zanatlija, Miloš je uspeo relativno lako da uguši.
Razračunavajući se sa protivnicima, Miloš je u stvari sve više učvršćivao svoju vlast u Srbiji. Opšte nezadovoljstvo stanovništva umirivao je postepenim i povremenim smanjivanjima poreza i ostalih dažbina. U nesumnjive Miloševe uspehe moraju se računati dve bitne tekovine: nemešanje turskih vlasti u unutrašnje stvari u Beogradskom pašaluku i uređenje poreskih obaveza prema Turcima.
I pored toga, čitav period Miloševe vladavine bio je obeležen pokušajima pojedinih viđenih Srba da ograniče Miloševu obesnu vlast, kao i Kneževim naporima da te pokušaje osujeti, a svoje protivnike ukloni.
Borba za srpsku autonomiju nastavila se tokom čitave druge decenije minulog stoleća. Korak po korak, srpljivo i postupno, Miloš je krčio put ka državnoj samostalnosti, koristeći međunarodne odnose i podršku Rusije.
U tom razdoblju Srbi su sedam puta slali svoje deputacije u Carigrad ponavljajući svoje narodne zahteve. Bilo je to u dva maha 1815, u leto 1816, još dva puta 1820, početkom 1827. i najzad u februaru 1830. godine.
Preokret u korist srpske stvari došao je promenom na ruskom prestolu. Godine 1825. ruski car je postao Nikolaj I, mladi, energični i ratoborni vladar iz dinastije Romanov. Već sledeće 1826. on je Carigradu postavio ultimatum zahtevajući zaštitu hrišćanskog življa u Osmanskoj imperiji. Razbuktavanje grčkog ustanka tokom tih godina i nerešen položaj Srba učinili su da Petrograd preduzme odlučne korake. Usvajajući zahteve Rusije, Porta je prihvatila ultimatum. Garancije su date u tzv. Akermanskoj konvenciji (1827) čije su se odredbe odnosile i na Srbiju.
Razvoj rusko-turskih odnosa išao je naruku Miloševoj spoljašnjoj politici oslonjenoj na Petrograd. Kratkotrajan rat Rusije i Turske 1828-29. završen je mirom u Jedrenu 1829. godine. I odredbe ovog ugovora izlazile su u susret srpskim zahtevima za autonomiju na kojima su Srbi insistirali još od 1815. godine.
Peta tačka Akermanske konvencije predviđala je da Srbija dobije potpunu kneževsku samoupravu i da joj se vrati šest nahija oduzetih 1813. Prvi put je srpsko pitanje postalo predmet jednog međunarodnog ugovora. Srbi su stekli pravo da po Turskoj putuju sa srpskim pasošima overenim kod turskih vlasti.
U rusko-turskom ratu Miloš je stao na stranu Rusije, ali srpska vojska nije aktivno učestvovala u ratnim operacijama. Posredna pomoć Srbije ogledala se u davanju obaveštenja ruskoj komandi, sprečavanju bosanske vojske da se priključi sultanovim trupama i u Miloševom uspešnom posredovanju da skadarski vezir Mustafa-paša ostane neutralan.
U svojoj šestoj tački, Jedrenski mirovni ugovor obavezao je Sultana da izda hatišerif kojim će se potvrditi autonomija Srbije. Krajem iste godine Sultan je zaista i izdao hatišerif o nacionalnoj samoupravi Srba pod Miloševom upravom.
Carski hatišerif bio je svečano objavljen 1830. na Tašmajdanu u Beogradu pred Milošem i beogradskim pašom uz prisustvo mnogih turskih činovnika i srpskih starešina.
Bio je to najveći uspeh kneza Miloša u borbi za srpska nacionalna prava.
Sledećih nekoliko godina Miloš je suvereno vladao Srbijom oslanjajući se na stare oprobane metode upravljanja. I pored toga, prvi Obrenović je posebno radio na utemeljenju državnog statusa Srbije i uspostavljanju pravnih odnosa u zemlji. Najznačajnija od tih pitanja bila su ona vezana za iseljavanje Turaka, pretvaranje seljačke baštine u privatnu svojinu, utvrđivanje granice između Srbije i osmanske države, prisajedinjenje šest oduzetih nahija i priznanje srpske nacionalne crkve od carigradskog patrijarha. Ovo poslednje Miloš je uspeo da dobije još u januaru 1832.
Sultanov hatišerif iz 1833. konačno je uobličio položaj i karakter Kneževine Srbije. Ovim dokumentom najzad je pripojeno šest spornih nahija, a posebnim beratom Miloš je dobio dostojanstvo srpskog naslednog kneza.
Period Miloševe vladavine posle 1833. bio je obeležen borbom za ograničavanje kneževe apsolutne vlasti.
Srpski vladar je uporno oklevao da oformi Državni savet iako je po hatišerifima bio obavezan da to učini. A kada je 1834. bio prinuđen da obrazuje popečiteljstva (ministarstva), nije im dao nikakva autoritativna ovlašćenja. Pa ipak treba pomenuti da su ti prvi ministri pod Milošem bili: Lazar Teodorović (pravosuđe), Đorđe Protić (unutrašnja dela), Toma Vučić-Perišić (vojska), Koča Marković (finansije) i Dimitrije Davidović (inostrana dela). Ništa se bitno u načinu vladanja nije promenilo. Knez je i dalje vladao samostalno izdajući uredbe, ukaze i naredbe.
Najveće rezultate Miloševa uprava u Srbiji imala je u administrativnoj organizaciji. Već 1834. čitava državna teritorija bila je podeljena na pet serdarstva. Time su ukinuti svi prethodni oblici lokalne organizacije preostali iz turskih vremena, a uprava je u dobroj meri preuređena i centralizovana. Miloš je vredno radio i na jačanju vojne moći Srbije. Stvorio je narodnu vojsku: svaka poreska glava bila je dužna da ima pušku i ostali pribor. Miloš je proširio svoju vojnu pratnju tzv. "kneževu gardu". Skrivajući od Turaka, srpski knez je upravo tih godina nabavljao topove iz Rusije. Tada je stvoren i prvi oficirski kadar sastavljen od Srba, austrijskih vojnika iz Vojne krajine.
Uprkos tim dostignućima Miloševe vladavine, većina narodnih starešina pripadala je opoziciji kneževoj autokratskoj vlasti. Njihovo nezadovoljstvo potajno je tinjalo, sve dok se nije javno pokazalo. Taj trenutak došao je u januaru 1835. godine. Bunu je predvodio Mileta Radojković, veliki serdar rasinski, kome se pridružilo još nekoliko viđenih Srba. I knjeginja Ljubica i Milošev brat Jevrem Obrenović bili su saglasni sa pobunjenicima. Miletina buna počela je u Kruševcu i Jagodini i zahvatila je Ćuprijsku, Jagodinsku i Kragujevačku nahiju. Kada su ustanici stigli u sam Kragujevac, srpsku prestonicu, došlo je do pregovora. S jedne strane našao se Toma Vučić-Perišić komandant Knjaževe garde, a sa druge predvodnici pobune. Pregovori su se završili sporazumom. Knez je obećao oprost pobunjenim seljacima, smanjenje poreza i hitno sazivanje Narodne skupštine. Buntovnici su zauzvrat pristali da se mirno vrate kućama i obustave dalje nerede.
Narodna skupština okupila se u Kragujevcu na Sretenje februara 1835. godine. Ta skupština donela je prvi ustav u srpskoj modernoj istoriji poznat pod imenom Sretenjski ustav. Ustavni dokument izradio je Dimitrije Davidović po ugledu na najbolje ustave onog vremena. Mada nije proglašena za suverenu državu, Kneževina Srbija je određena kao državna celina u vrlo labavoj vezi sa Turskom. Sretenjski ustav predvideo je stalnu Narodnu skupštinu pored kneza i Savet kao organ izvršne vlasti. Pravosuđe je trebalo da bude potpuno nezavisno. Pojedini državni poslovi preneti su u nadležnost ministarstava. Ustav je jemčio široka građanska prava. Bio je to jedan od naprednijih ustavnih akata onoga vremena u Evropi.
Vek Sretenjskog ustava bio je vrlo kratak. Nije opstao ni nekoliko nedelja. Uz pomoć dve staromodne carevine Austrije i Rusije koje nisu imale razumevanja za liberalizam Davidovićevog dokumenta, Miloš je relativno lako ukinuo prvi srpski ustav. Tako je došlo do konačnog razlaza između Miloša i istaknutih narodnih starešina.
Miloševi suparnici među srpskim vođama ubrzo su stekli naziv "ustavobranitelji" upravo zbog činjenice što su uporno branili ukinuti ustav iz 1835. To ime ostaće simbol u srpskoj istoriji za grupu viđenih srpskih glavešina čija je borba protiv Miloševe samovolje stvorila preteču modernih političkih stranaka u Srbiji.
Pokušaj da se Miloševa autoritarna vlast ograniči nisu se završili ukidanjem Sretenjskog ustava. Naprotiv, zajedničkim pritiskom, u kome su učestvovali i Porta i Rusija i Miloševi protivnici u sporazumu, najzad su se okončali uspehom. Godine 1838. Miloš je bio primoran da prihvati tzv. "Turski ustav" kojim je potvrđena turska vrhovna vlast u Srbiji. Iako nametnut spolja i oslobođen liberalnih ideja ustava iz 1835, i ovaj dokument je donekle sužavao apsolutnu kneževu vlast.
Na osnovu slova ustava iz 1838. Miloš je morao da imenuje četiri popečitelja. To su bili: Avram Petronijević za inostrana dela, Đorđe Protić za unutrašnja dela, Aleksa Simić za finansije i Stevan Stefanović-Tenka za pravosuđe i prosvetu. Istovremeno Miloš je imenovao i sedamnaest članova Sovjeta i Velikog Suda. Ovo uvaženje dobili su: Toma Vučić-Perišić, Milutin Garašanin, Mateja Nenadović, Laza Teodorović, Stojan Simić, Mileta Radojković, Milosav Zdravković, Vule Gligorijević, Ranko Majstorović, Stanko Jurišić, Petar Tucaković, Ilija Popović, Cvetko Rajović, Đorđe Parezan, Stevan Stojanović-Ćosa, Anta Protić i Jevrem Obrenović. Ovaj poslednji bio je i predsednik Sovjeta.
Knez Miloš nije nikako mogao da se pomiri sa novim stanjem u kojem je morao da deli vlast sa Svojetom. Svi njegovi napori da obori ustav i ukine Sovjet završili su se bez uspeha. Nevoljan da popusti, Miloš je juna sledeće 1839. godine napustio Srbiju i prešao u Zemun. Nasledio ga je stariji, teško oboleli sin, Milan. Određeno je i namesništvo koje je trebalo da vlada u ime novog kneza. U njegov sastav ušli su: Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić-Perišić.
Knez Milan je izdahnuo samo mesec dana pošto je izabran za srpskog vladara. Namesnici su ne zadugo potom pozvali Miloševog mlađeg sina Mihaila da stane na srpski presto.
Narednih dvadeset godina Miloš je proveo u izgnanstvu na svojim imanjima u Vlaškoj. U tom periodu Srbijom su vladali ustavobranitelji. Po njima je to razdoblje srpske istorije i dobilo naziv.
Mladi knez Mihailo Obrenović preuzeo je vlast u Srbiji marta 1840. godine. U tom trenutku nije imao ni punih sedamnaest godina. Zbog toga su mu kao savetnici postavljeni Toma Vučić-Perišić i Avram Petronijević, dva najpoznatija ustavobraniteljska prvaka.
Sukob između dve struje u borbi za vlast nikako nije prestajao. Postalo je sasvim izvesno da dve zaraćene strane, obrenovićevci i ustavobranitelji, neće moći da nađu zajednički jezik. Mladi knez, potpomognut poklonicima svoga oca i uz podršku svoga strica gospodar Jevrema Obrenovića, suprotstavio se uticaju ustavobranitelja. Situacija je pretila da se razbukta u otvoreni obračun. Da bi nekako smirila nemirnu Srbiju Porta je poslala jednog izaslanika u Beograd sa zadatkom da razreši krizu. Musa-efendija, sultanov emisar, uspeo je da okupi Narodnu skupštinu u kojoj je većina bila odana Obrenovićima. Nemajući kud, Musa-efendija je najzad odlučio da se vrati u Carigrad i da vođe ustavobranitelja povede sa sobom. Tako je 37 najistaknutijih protivnika dinastije odbeglo u inostranstvo. Time se za kratko vreme primirilo stanje u Srbiji.
Privremena pobeda mladog Obrenovića nije obećavala mir u Srbiji. Visoki porezi i zahtevi nerazvijenog državnog aparata ponovo su izazvali nezadovoljstvo naroda i neposredno pomagali ustavo-braniteljskim planovima.
Sa spoljašnjeg gledišta, režim kneza Mihaila upadao je u sve veće teškoće. Pod pritiskom Rusije, knez Mihailo je morao da dozvoli povratak ustavobraniteljskim prvacima. To se i dogodilo u proleće 1842. godine. Ni u Carigradu, Mihailov položaj nije bio ništa bolji. U očima Turaka, on je postao puko oruđe u rukama Rusije.
Nezadovoljstvo režimom, i unutrašnje i spoljašnje, dovelo je, i to vrlo brzo, do konačnog kraha prve vladavine kneza Mihaila u Srbiji. Glavnu ulogu u izvršenju ovoga cilja imao je opet Toma Vučić-Perišić. On je u kasno leto 1842. prešao iz Austrije u Smederevo i odmah počeo da okuplja ljude i pobunjuje narod. Za kratko vreme njegova vojska je toliko narasla da je Vučić lako stigao do Kragujevca. Do presudnog sudara sa redovnom vojskom je došlo upravo u okolini Miloševe prestonice. Knez Mihailo i njegovi pomagači poraženi su zahvaljujući izdaji u svojoj vojsci, pošto je jedan deo njegovih snaga prebegao Vučiću. Nemajući kud, Mihailo je, zajedno sa stričevima i svojim činovnicima, izbegao u Austriju.
Beogradski paša i Porta priznali su novu vlast u Srbiji. Tako je Vučićeva buna svrgla dinastiju Obrenovića, ali su međunarodni činioci stajali u senci njegovog uspeha.
U septembru te 1842. sazvana je nova Narodna Skupština ovog puta sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica. Na tom saboru izglasan je povratak Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina. Trijumf ustavobranitelja bio je potpun, a njihov prvi čovek, Toma Vučić-Perišić, na vrhuncu svog političkog uticaja.
Srbija je, sa novim knezom i pobedničkom vladom, ulazila u nov period svog političkog razvoja.
Ali završetak vremena nestabilnosti, buna i prevrata nije se ni nazirao...
Proces stvaranja moderne države i sazrevanja nacije bio je spor i prepun teških iskušenja...
Ovo je bio tek početak...
Vladavina ustavobranitelja trajala je čitavih šesnaest godina. Ali, ni to razdoblje nije bilo razdoblje mira i ravnoteže u Srbiji. Naprotiv, nastavila se kriza i u Srbiji i oko nje.
Knez Aleksandar Karađorđević navršio je trideset i šest godina života kada je stupio na srpski presto, konačnom potvrdom Carigrada. Njegove političke sposobnosti i državničko iskustvo nažalost nisu odgovarale ni imenu koje je nosio, ni zahtevima nacionalnog trenutka. Za sve vreme svoje vladavine ostao je zbunjen i neuspešan, nespreman da Srbiju predvodi u teškim i nesigurnim vodama borbe za konačno ostvarenje državnih ciljeva.
Sa svoje strane, i ustavobranitelji, mada pobednici, nisu zagospodarili Srbijom kako su prethodno zamišljali. Novi sukob bio je neizbežan.
Najzad, i međunarodne okolnosti nisu išle Srbiji naruku. Velike sile pokazivale su sve više interesa za situaciju na Balkanu. U prvom redu Rusija i Turska, ali su i ostale moćne evropske države tražile svoje mesto u jugoistočnom delu Kontinenta.
U prvi mah rusija je bila ta koja se suprotstavila izboru Aleksandra Karađorđevića zahtevajući ponovno sazivanje Narodne skupštine. Pod uticajem ustavobraniteljske većine i ta nova skupština potvrdila je kneževsku titulu Karađorđevom sinu. Rusija je i dalje zadržala neprijateljsko držanje prema novom poretku, iako su na njeno insistiranje Vučić i Petronijević morali ponovo u emigraciju.
Ni stanje u zemlji nije obećavalo poboljšanje. Narodni zahtev da se skupština pretvori u stalno predstavničko telo, zasnovano na samoupravnom načelu, ustavobranitelji su odbili. Kao zastupnici ideje o oligarhijskom obliku državne uprave, uporno su izbegavali da se skupština okupi u sledećih nekoliko godina, sve do revolucionarnih događaja 1848. Ovakav osoran stav vlasti prema narodnim pravima, ozlojedio je i onaj deo seljaštva koji je bio naklonjen ustavo-braniteljima. Ta vrsta narodnog otpora se pokazala od početka ustavobraniteljske vladavine preteći opstanku režima sve do njegovog kraja 1858. godine.
Opozicija odana Obrenovićevima takođe je uporno radila protiv novog poretka. S vremena na vreme kovane su zavere i dizane bune protiv kneza Karađorđevića. Podsticane ili organizovane iz emigracije ove pobune nisu uspele da zbace postojeću vlast, ali su jasno pokazivale snagu i preduzimljivost suparničke struje. U pozadini ovih događaja četrdesetih godina prošlog veka, po pravilu je stajao stari knez Miloš koji nikako nije pristajao na mirenje sa novonastalim stanjem u Srbiji.
Ubrzo su se politički činioci u samoj Srbiji podelili na interesne grupe. Ovoga puta to se dogodilo na osnovu podrške koju su uživali ili koju su očekivali spolja. Tako su se izdvojila tri centra: turkofilski, neutralni i rusofilski. Avram Petronijević, po povratku iz emigracije, pokazao se kao predvodnik turkofilske struje. Njegov dugogodišnji saborac, Toma Vučić-Perišić, pošto se razišao sa knezom, prešao je u izrazite rusofile.
U brobi za prevlast u Srbiji, i jedni i drugi nadali su se pomoći iz inostranstva.
Srbija je u svojoj istoriji samo povremeno odlučivala sama o sebi.
Uprkos svim teškoćama, u Srbiji je tekao proces izgradnje države.
Godine 1844. donet je najznačajniji pravni akt ustavo-braniteljskog režima: Srpski građanski zakonik. Ovaj dokument, pisan pod uticajem austrijskog civilnog zakonodavstva, utemeljio je u Srbiji privatnu svojinu kao neograničenu, zaštićenu i apsolutnu kategoriju kakvu je poznavalo rimsko pravo. Time je stvoren osnov za slobodan razvoj privrednog života, jednako presudan za izgradnju moderne države koliko i politička stabilnost, ako ne i presudniji. Srpski građanski zakonik ostao je kao najdugotrajnija zakonodavna tekovina iz perioda ustavobraniteljske vladavine.
Još je ustav iz 1838. uspostavio sistem sudova u Srbiji. Po njemu postojali su opštinski (primiritelni), prvostepeni, okružni i apelacioni sudovi. Godine 1846. obrazovan je i kasacioni sud kao vrhovno sudsko telo. Pod ustavobraniteljima, 1853. donet je i Zakon o građansko-sudskom postupku, ali je sudska procedura i dalje bila spora i nedovoljno plodotvorna.
U ovom periodu učvršćen je i položaj državnog činovništva. Uređenjem statusa administrativnog aparata, njihovih primanja penzija i ostalih prava, činovništvo je u Srbiji izraslo u društveni sloj prvog reda po uticaju na državne poslove. U zemlji u kojoj, osim seljaštva i ponekog imućnijeg trgovca još nije nastalo razvijeno građanstvo, činovnici su postali ona društvena grupa koja ima najpovoljniji položaj i najveću vlast. Iako nije raspolagalo ujednačenim obrazovanjem i mada je bilo sklono čestim zloupotrebama vlasti, činovništvo je uspostavljalo određeni red u državnoj službi. U Srbiji je stvaranjem birokratije, proces državnog izgrađivanja napravio ozbiljan korak napred. Sa druge strane, ovo društveno raslojavanje u Srbiji dovelo je do suprotstavljanja interesa između određenih društvenih grupa: u ovom slučaju između činovnika i seljaštva.
Tokom ustavobraniteljskog režima razgranala se i unutrašnja i spoljnja trgovina. I pored neizgrađenog tržišta, puteva i privrednih instrumenata, jedan broj Srba okrenuo se izvozu stoke i poljoprivrednih proizvoda na susedna austrijska tržišta. Postepeno se stvarao i sloj imućnih trgovaca proistekao ili iz redova visprenih seljaka ili od pojedinih veštih činovnika. Na svoj osoben način Srbija se polako pretvarala u otvoreno društvo.
Stidljivi pokušaji industrijalizacije (fabrika stakla u Jagodini, fabrika piva u Beogradu i topolivnica u Kragujevcu) samo su dokaz da je prvobitna akumulacija kapitala u Srbiji vršena različito nego u Zapadnoj Evropi: kod nas je osnov bio u stvaranju trgovačkog, a ne industrijskog kapitala.
Otuda je i društveni i politički razvoj tekao nešto drukčije nego u zemljama industrijske revolucije.
U vreme ustavobraniteljske vlade Srbija je razvila široku nacionalnu politiku. Upravo tada su i udareni temelji srpskog nacionalnog pitanja i određeni glavni pravci političkog delovanja Srbije.
Nacionalno ujedinjenje, ideja koja je preplavila čitav Kontinent, zapljusnula je i Balkan sredinom minulog stoleća. Kao najviši državni cilj pojavilo se stvaranje nacionalne države. Gotovo sve evropske nacije krenule su tim putem sa manje ili više uspeha. Proces je bio toliko snažan i neodoljiv da ga ništa nije moglo zaustaviti. Otuda se može slobodno utvrditi da je devetnaesti vek bio vek nacionalizma. Borba za nacionalnu emancipaciju vodila je ka neumitnom raspadu mnogonacionalnih država preživelih iz ranijih vremena. Sve do Prvog svetskog rata, Evropa se nalazila u stalnom političkom vrenju u kojem su se sudarale legitimističke i nacionalne ideje i pokreti, ali i nacionalne ideje među sobom. One moćnije ugrožavale su one slabije. A slabije su tražile oslonca za svoju borbu vezujući svoju nacionalnu politiku za interese pojedinih velikih sila.
Mada su ustavobranitelji došli na vlast pod okriljem Porte i ostali formalno odani Otomanskoj carevini, oni su, ipak uspeli da vode relativno nezavisnu spoljašnju politiku.
Od svih nacionalnih programa stvorenih u Srbiji u modernom dobu, daleko najveći značaj imalo je "Načertanije" Ilije Garašanina, sročeno 1844. godine. To je bio jedan tajni dokument koji je određivao sve pravce spoljašnje politike Srbije i prema nacionalnom ujedinjenju, i prema susednim državama i prema velikim silama. Načertanije je ostalo u tajnosti sve do početka dvadesetog veka, ali je i pored toga služilo kao temelj srpske politike sve do Prvog svetskog rata. Svi docniji pokušaji da se uradi nacionalni program polazili su od Načertanija i u stvari bili njegove osavremenjene verzije.
Ilija Garašanin bio je dugogodišnji ministar unutrašnjih dela u ustavobraniteljskim vladama i istaknuti prvak ove političke grupacije. Njegovo zanimanje za spoljašnju politiku došlo je kao izraz žive prirode i uticaja sa strane. Načertanije nije bilo potpuno originalan spis. Pre Garašaninovog dokumenta, jedan češki agent panslavističkog pokreta u Srbiji, Franja Zah, pripremio je prvi nacrt ovog programa. Garašanin je od Zaha uzeo ono što je smatrao da Srbiji odgovara, a sve drugo prilagodio je i prepravio tako da izražava srpske nacionalne težnje.
Zahov nacrt bio je zasnovan na panslavističkom obrascu jugoslovenske (ilirsko-slovenske) zajednice koja će zameniti propalo Tursko carstvo. Nasuprot Zahu, Garašanin je napravio čist srpski nacionalni program, zamenjujući južnoslovenski karakter Zahovog teksta srpskim nacionalnim ciljevima.
Suština Načertanija ogledala se u sledećem navodu: "Iz ovog poznanja proističe i certa i temelj srpske politike, da se ona ne ograničava na sadašnje granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji je okružavaju".
Za razliku od Zaha, Garašanin je ostavio mogućnost saradnje ruske i srpske politike na Balkanu pod uslovom da Rusija svoju politiku vodi iskreno. U tom slučaju, po Garašaninu, srbija bi trebalo tu saradnju da prihvati sa zahvalnošću.
Načertanije je, u pogledu sredstava kojima se nacionalni ciljevi mogu ostvariti, na prvo mesto stavljalo kulturnu i prosvetnu delatnost u svim krajevima u kojima su živeli delovi srpskog naroda. Takva aktivnost, koja bi iskazivala odanost Turskoj, istovremeno je omogućavala širenje srpskog uticaja među neoslobođenim Srbima. To je vredelo i za Srbe u Habsburškoj monarhiji.
Na kraju treba zaključiti ovo: Načertanije se razlikovalo od nacrta Franje Zaha po dva glavna osnova: promenilo je izrazito antirusku karakter Zahovog spisa, a njegov južnoslovenski karakter pretvorilo je u čisto srpski.
Načertanije jeste, prvi put u srpskoj politici, istaklo načelo ujedinjenja. Srpstva kao najviše načelo državne politike. Tako je Srbija zakoračila onom stazom kojom je razvijena Evropa već duboko zagazila u doba svoje istorije poznato kao - period nacionalizma.
Posle nekoliko godina, Narodna skupština se ponovo sastala na Petrovcan 12. jula 1848. godine. Još jednom su skupštinari, među kojima je bilo mnogo pristalica Vučićeve opozicije, ponovili osnovni zahtev iz 1842; redovno sazvanje skupštine. Na Petrovdanskoj skupštini prvi put su se pojavili i zahtevi iz pojedinih okruga da se u Srbiji uvede sloboda štampe. Većina prisutnih najviše je insistirala na poboljšanju uslova za trgovinu i uređenje poreskih obaveza. Ponovo se postavilo i pitanje ograničenja vlasti i zloupotreba činovnika. Skupština je upravo u tom pitanju najviše uradila donoseći niz odluka kojima je trebalo urediti prava, obaveze i položaj državne administracije.
Petrovdanska skupština nije uspela da reši do kraja nijeno od pitanja koje je postavila. Sukob među ustavobraniteljskim vođama nije izglađen, a zahtev za redovnim sazivanjem Narodne skupštine nije usvojen. Donošenje nekoliko manje važnih odluka nije moglo da poboljša utisak da su teškoće, neporazumi i razdori u vrhu srpske države i politike bili suviše ozbiljni i duboki da bi se tako jednostavno razrešili.
Ali, spoljašnja kriza ponovo je nadjačala unutrašnje probleme. Izbijanje Krimskog rata 1853. između Rusije i Turske ponovo je otvorilo Istočno pitanje. bojeći se prodora Rusije u Sredozemlje, zapadne sile stale su na stranu Turske i zajedničkim snagama uspele su da poraze rusku vojsku. Pariskim mirom potpisanim 1856. Srbiji je potvrđen protektorat Rusije, ali su za status Srbije garantovale i Engleska, Francuska, Austrija, Pruska i Sardinija. Očigledna namera ležala je u tome da se suzbije ruski uticaj na čitavom Balkanu, a u Srbiji posebno. U ovom ratu Srbija je ostala neutralna, iako je bilo pritisaka sa zapada da se angažuje i srpska vojska. Kao najznačajnija posledica Krimskog rata i Pariskog mira ostalo je to što je srpsko pitanje konačno postavljeno kao evropsko pitanje sukobljenih interesa velikih sila.
Godine 1857. otkrivena je još jedna zvare protiv kneza Aleksandra u kojoj su učestvovali najistaknutiji državni činovnici. Na čelu ovog preduzeća nalazio se predsednik Saveta Stefan Stefanović-Tenka po kome je zavera i dobila naziv. Namera zaverenika je bila da se zbaci knez Karađorđević i da se na srpski presto vrati stari gospodar Miloš Obrenović. Predvodnici afere su prvo osuđeni na smrt, a potom pomilovani na doživotnu robiju. Porta se poslednji put umešala u unutrašnje događaje u srbiji primoravajući Kneza da izruči zaverenike Porti i da penzionisane članove Saveta reaktivira. Tako su se vučić i garašanin, u proleće 1858, vratili na najviše državne položaje - Vučić kao predsednik Saveta, a Garašanin kao ministar unutrašnjih dela. Kneževa vlast i lični ugled sasvim su popustili. Kraj Aleksandrove vladavine bio je izvesniji nego ikad.
Teške prilike u Srbiji mogla je da popravi samo nova Narodna skupština. Uprkos protivljenju Kneza i Porte, Garašanin je najzad uspeo da izdejstvuje sazivanje skupštine u novembru 1858. Na osnovu zakona donetog samo za tu priliku skupština se sastojala od većine izabranih članova i relativno malog broja skupštinara po položaju. Obe struje u opoziciji, i konzervativna i liberalna, složile su se u zahtevu da se skupština sazove, ali su im ciljevi bili različiti.
Svetoandrejski skupština se okupila 30. novembra 1858. godine. Predsedavao je Miša Anastasijević, bogati beogradski trgovac i stari konzervativac, dok je za njegovog zamenika izabran stevča Mihajlović, poverenik kneza Miloša. Sekretari su bili liberali Jevrem Grujić i Jovan Ilić.
Liberali, jedna grupa mladih ljudi školovanih na strani, pripremili su zakon o Narodnoj skupštino po kojem je skupština trebalo da se sastoje svake godine sa određenim zakonodavnim ovlašćenjima u pitanjima državnog budžeta i ministarske odgovornosti. Ovim projektu usprotivli su se konzervativci, pa je moralo da se nađe srednje rešenje. Državni savet je ostao najviše zakonodavno telo, a skupština je dobila samo savetodavni karakter.
Na dan 10. decembra Skupština je zatražila ostavku od kneza aleksandra. Posle jednog dana razmišljanja, nemajući kud, Aleksandar karađorđević sklonio se u Beogradsku tvrđavu pod zaštitu turskog paše. Sutradan je skupština i zvanično proglasila zbacivanje kneza Karađorđevića i na srpski tron vratila kneza Miloša. Do povratka Miloševog u Srbiju, imenovano je namesništvo u sastavu: Ilija Garašanin, Stevča Mihajlović i I. Ugričić.
Svetoandrejska skupština izvrš9ila je smenu dinastija u Srbiji. Sledećih bezmalo pola veka Srbijom su vladali članovi kneževske (od 1882. kraljevske) loze Obrenovića. U tom pogledu ova skupština imala je istorijski značaj.
Liberali, iako neuspešni u svojim željama da uvedu državu u vode evropske demokratije, pokazali su kojim putem će Srbija težiti u budućnosti. Evropske političke ideje stizale su u Srbiju sporo, sa mukom, nerazumevanjem i otporom, ali su ipak stizale. Liberali su bili ti vesnici novih ideja i novog političkog huka.
Pobeda obrenovićevaca na Svetoandrejskoj skupštini bila je površina i rpolazna.
Unutrašnji tokovi u Srbiji, i politički i ekonomski i kulturni, tokovi koji se često nazivaju istorijskim razvojem, bili su mnogo snažniji i trajniji od puke smene na prestolu.
Politika jeste činila najznačajniji vid izgradnje nacionalne države. Ali, taj proces bio bi i nedorečen, pa i nemogućan bez stvaranja nacionalne kulture. Sasvim grubo iskazano, nacionalna kultura, kao veoma složen pojam, pored ostalog podrazumeva sve kolektivne delatnosti, i državne i privatne, koje doprinose razvijanju kolektivne nacionalne svesti jednog naroda.
Period srpske prošlosti o kome je ovde reč, osoben je upravo po tome što su tada započeti ozbiljni državni poslovi na stvaranju primarnih ustanova nacionalne kulture.
Naravno da su i ranije činjeni napori u ovom pravcu. Pa ipak, tek je u vreme Kneževine Srbije moglo da se pristupi organizovanom radu u ovoj oblasti.
Sam Miloš je pomagao mnoge srpske književnike i kulturne poslenike kao što su u prvom redu bili vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Lukijan Mušicki, Milovan Vidaković, Joakim vujić i drugi. Knez je održavao tense veze i davao pomoć Matici Srpskoj u Novom Sadu, najstarijoj srpskoj kulturnoj instituciji.
Prvi Obrenović je posebno vodio računa o crkvenim poslovima. Pružao je materijalnu potporu crkvama i manastirima koji su ostali na teritoriji Turske. U prvom redu, to je vredelo za Hilandar, Pećku Patrijaršiju, Dečane, Prohor Pčinjski - neka budu pomenuti samo najčuveniji. Miloš je takođe pomagao manastire u Bugarskoj i primao izbegle bugarske monahe smeštajući ih po srpskim manastirima. U Srbiji su, u to vreme, izdavani spisi i knjige bugarskih pisaca i književnika čija dela nisu mogla biti štampana u Bugarskoj.
Uticaj koji je Miloš imao na hrišćanski svet u Bosni i rumeliji svrstao ga je u istinskog gospodara evropskog dela turske. Iz Srbije se širio oslobodilački duh na sve hrišćane koji su još uvek živeli pod Osmanlijama. Svetan svog položaja Miloš je predano radio da taj svoj tucaij i vodeće mesto učvrsti i ojača.
Todine 1835. u Kragujevcu je osnovana prva gimnazija u Srbiji. Prvo je imala samo četiri razreda, docnije i svih šest, a u njoj su predavali najviđeniji srpski učeni ljudi. Već 1838. osnovana je i druga gimnazija, ona u Beogradu. Tri polugimnazije otvorene su godinu dana ranije i to u Šapcu, Čačku i zaječaru. U školskoj 1838-39. godini počeo je da radi beogradski Licej, preteča Velike škole i Univerziteta. Vojna akademija otvorena je u Požarevcu 1837. da bi se već naredne godine preselila u Beograd. bogoslovija je radila još od 1836. godine. U to vreme imala je 47 šaka i 2 profesora.
Osnovno školovanje preuzređeno je 1834-35. godine. Osnovne škole delile su se u tri grupe: državne, opštinske i seoske. Drava se starala o postavljanju učitelja, izdavanju učila i obezbeđivanju prostorija.
Bili su to prvi koraci u stvaranju državnog prosvetnog sistema. Vredi još pomenuti da je od 1834. u Kragujevcu radio Knjaževsko-srbski teatar, prvo pozorište u Srbiji. Na njegovom čelu nalazio se Joakim Vujić, jedan od prvih srpskih dramskih pisaca.
Društvo srpske slovesnosti, preteča Akademije nauka, osnovano je 31. maja 1842. godine kada je i održana prva sednica Društva. Pripreme su tekle još od septembra prethodne 1841. godine. Osnivači su bili Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić. ciljevi Društva sastajali su se u širenju naučnih saznanja i usavršavanju narodnog jezika.
Period srpske istorije 1815-1858. obično se naziva razdoblje Kneževine Srbije. Bilo je to ono doba u kojem su Srbi, oslobađajući se od turske vlasti, počeli da izgrađuju temelje sopstvene države.
Sa političkog stanovišta, Srbija je zakoračila stazom autonomnog državnog razvoja koji je, burno i krivudavo, vodio konačnom uobličavanju Srbije kao evropske države. Uporedo s tim, Srbi su u ovom dobu uspeli da rastumače suštinu svog nacionalnog bića i da odrede osnovne pravce svoje nacionalne politike. Srpstvo se postupno približavalo onom modelu nacije koji je već zahvatio čitavu Evropu.
Najzad, srpsko pitanje je tokom ovih decenija preraslo u pitanje od međunarodnog značaja. Izlazeći iz okvira unutrašnjeg problema osmanskog carstva, Srbija je postala predmet interesovanja velikih sila i sledstveno tome, meta njihovih sukobljenih interesa.
Politička previranja u domaćoj politici i borba za međunarodno priznanje u spoljašnjim odnosima, bile su osnovne odrednice srpske istorije prve polovine minulog stoleća. Upravo u tom periodu Srbija je sticala ona dragocena državotvorna iskustva koja će, u narednim decenijama, doneti prava nacionalna i politička ostvarenja. Miloševa autokratija i vladavina ustavobranitelja zato su i bili nezaobilazne stepenice u ukupnom sazrevanju Srpstva kao moderne nacije.
Hronološka tablica


septembar 1814 - Hadži-prodanova buna
11. april 1815 - Takovski ustanak
maj 1815 - boj na Ljubiću
jul 1815 - pregovori Mološ - Huršid Paša i
Miloš - Marašli Ali-paša
početak 1816 - turski fermani u uređenju odnosa Srba i Turske
13 jul 1817 - ubistvo Karađorđa
januar 1825 - Đakova buna
1826 - Čarapićeva buna
1827 - Akermanska konvencija
1829 - Jedrenski mir
1830 - Sultanov hatišerif o srpskoj autonomiji
1833 - Sultanov hatišerif
januar 1835 - Miletina buna
februar 1835 - Sretenjski ustav
1838 - Turski ustav
jun 1839 - Miloševa abdikacija
mart 1840 - Mihailo postaje srpski Knez
1842 - Mihailov pad
septembar 1842 - Aleksandar Karađorđević izabran za Kneza
1844 - Srpski građanski zakonik
1844 - nečertanije
1847 - pobeda vukove reforme srpskog književnog jezika
1848 - Petrovdanska skupština
1857 - Tenkina zavera
1858 - Svetoandrejska skupština Full article ...

Car Dušan
subota, 27 decembar 2008
Za vladavine kralja, a potom cara Dušana, srpska srednjovekovna država dostiže svoj zenit: teritorijalno, ovaj potomak Stefana Nemanje bejaše osvojio "dve trećine Balaknskog poluostrva", "devet desetina vizantijskog carstva". U XIV veku, piše S. Ransimen, "car Stefan Dušan bio je možda najmoćniji vladalac u Evropi": pošto bejaše zauzeo Epir, Tesaliju, Etoliju i Akarnaniju, njegova država prostirala se "od Dunava do Korintskog zaliva, i od Jadrana do Jegejskog mora" (G. Ostrogorski). Vizantiji bejahu preostali jedino Trakija, skoro opustela i izmučena dugogodišnjim ratom, Solun i Carigrad. Poslednjih godina vladavine cara Dušana, njegova osnovna politička želja bila je osvajanje Carigrada. Više puta ponovljeni predlozi Mlecima da uđu u koaliciju s njim, nisu prihvaćeni: bez učešća ratne flote (koju nije imao), Carigrad je bio neosvojiv. Iako se gordo potpisivao sa "Stephanus redž.... fere totius imperii Romanie dominus" (,,.....gospodar skoro celoga carstva Romanije "), ili "car Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom", "car Srbije i Romanije, despot od Arte, grof od Vlahije", Stefan Dušan nije imao moći ni dovoljno istorijskog "vremena" da višedecenijski nemanjićki san (počevši od kralja Stefana Uroša II Milutina) dogradi u stabilno državno zdanje: carstvo koje će uspešno zameniti hiljadugodišnju Vizantijsku imperiju na Balkanu. Smrt je pretekla ovog vladara u njegovim ambicioznim planovima: umro je relativno mlad, u četrdeset i osmoj godini života. Izvanredni vojni i politički uspesi Stefana Dušana, ostvareni u kratkom vremenu, nisu mogli da budu praćeni odgovarajućim procesom ekonomskog, privrednog i kulturnog uobličenja i učvršćenja srpsko-grčke zajednice: stoga je njegova državna tvorevina bila tako kratkoveka. Posle njegove smrti, srspko carstvo se raspalo na državice koje su vodili oligarski: brojne parcijalne interese nije više mogao ujediniti nijedan steg, nijedna moćnija vlasteoska kuća.
Full article ...

Sveti Sava
subota, 27 decembar 2008
Među sto najznamenitijih Srba sveti Sava je nesumnjivo najznamenitiji. Vraćajući se svojim korenima, Srbin uvek dolazi na kraju do svetoga Save i spoznaje da je to onaj ugaoni kamen na kome se zasniva celokupna zgrada srpske duhovnosti. Sveti Sava je temelj i poslednja odbrana srpskog duhovnog bića. Sve što je u duhovnom životu srpskih plemena postojalo pre Savine pojave, uklopilo se u njegov kulturni program kao osnov na kome će graditi višu fazu srpske kulture i sadržano je u njoj. Sve što je nastalo posle Save, oslonilo se na njega kao na nesumnjiv, pouzdan, neosporiv temelj od koga se počinje.
Rođen oko 1175. u prestonom gradu Rasu kao treći i najmlađi sin gospođe Ane i velikog župana svih srpskih i pomorskih zemalja Stefana Nemanje, dočekan je kao dar od Boga, roditeljima koji su već bili na pragu starosti. Ime Rastko, koje je dobio na krštenju, određuje, prema njegovom biografu Domentijanu, budući podvig duhovnog uzrastanja, ali mnogo konkretnije zakzuje na poštovanje srpske sredine Nemanjinog vremena prema opšteslovenskoj hrišćanskoj kulturi. začetoj u doba velikomoravskog kneza Rastislav u IH veku.
Rastko je proveo detinjstvo na očevom dvoru, koji je bio stecište najumnijih i najodlučnijih ljudi ih srpskih zemalja krajem HII veka, centar iz koga su kretale ideje i vojne za uspostavljanje državnog jedinstva, srpskih zemalja, odrastao je u idejama svoga oca i njegove generacije i ostao im veran. I ono što je Nemanja konkretno uradio za svoj narod, objedinivši ga u jaku državu sa kojom izlazi na svetsku pozornicu, Sava će učiniti na duhovnom planu, daće ujedinjenoj zemlji Srba njenu dušu, objediniće sve Srbe u jedinstvenu duhovnu zajednicu. Dok je Nemanjina državna celina kroz istoriju prolazila kroz uspone i padove, ali nikad ne prestaući da deluje kao svest o svojoj neophodnosti, Savina tekovina, duhovo jedinstvo srpskog naroda, traje do današnjeg dana - nezavisna od spoljnih činilaca, ona ima slobodu trajanja u dubinama narodnog bića.
Full article ...

Arsenije III Čarnojević
subota, 27 decembar 2008
U životu srpskoga naroda patrijarh Arsenije iii Crnojević imao je vrlo vidnu ulogu. Profesor Radoslav M. Grujić od najboljih njegovih poznavalac, daje mu čak mesto iza sv. Save i patrijarha Makarija Sokolovića.
Pošto je patrijarh Maksim teško oboleo marta 1669. godine, a njegova bolest "nije kretala na bolje i on stalno bio vezan za postelju, počelo se u Patrijaršiji misliti na njegova naslednika. Izgleda, međutim, da su neki članovi sinoda mislili da se patrijarh može vremenom još i oporaviti, pa se došlo na ideju da se obolelom patrijarhu postavi pomoćnik - koadjutor. Po svoj prilici pod uticajem obolelog patrijarha, izbor je pao na mladog i sposobnog igumana pećkog manastira, Arsenija rodom sa Cetinja, izgleda od sporedne loze Crnojevića" (Jovan Radonjić).
Kao koadjutor obolelog patrijarha Maksima, iguman Arsenije je izabran za mitropolita hvostanskog 1669. godine. Na Spasovdan iste godine izvršena je episkopksa hirotonija o kojoj nam govore i natpisi sa zida manastira Gračanice.
Budući da nije bilo nade za ozdravljenje obolelog patrijarha Maksima, mitropolit hvostanski Arsenije je krajem 1672. godine izaran za pećkog patrijarha.
Patrijarh Arsenije iii je rođen u Cetinjskom plemenu 1663. godine. Sam za sebe kaže da je "od Cetina rožden(i)em". Vrlo rano već 1665. godine, postao je iguman brojnom bratstvu Pećkog manastira i kao taka stekao ugled i poverenje kod patrijarha Maksima i mitropolita sabranih oko pećkog prestola.
Full article ...

Jovan Jovanović Zmaj
subota, 27 decembar 2008
Ako je iko u svom vremenu bio opštenarodni, nacionalni pesnik, onda je tu čast bez sumnje dosegao Jovan Jovanović Zmaj. Nije bilo pismena čoveka da za Zmaja nije znao, pa i danas se veoma često citiraju, ili pevaju njegovi stihovi, a da se ne zna čiji su - toliko je Zmajevo pesništvo postalo i ostalo deo živog narodnog predanja.
Zmajev pradeda, Cincarin, Konstantin, doselio se u DžVIII veku iz makedonskih krajeva u Novi Sad. Trgujući žitom i stokom obogatio se, pa je njegov sin Jovan, već veoma ugledan trgovac, i plemstvo dobio. Zmajev otac Pavle, advokat i senator, bio je među prvim građanima novosadskim. Njegov prvenac, Jovan, rodio se 24. novembra 1833, posle njega još četiri sina i kći, ali će na životu ostati samo tri Zmajeva brata: Đura, Kornel i Mita. Mali Joca, koga je očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija već bio proročki blagoslovio rečima: "Dabogda pesnik bio!", pošao je u osnovnu školu, pa 1844. u gimnaziju novosadsku. Godinu dana proveo je van kuće, u Halašu, da bi naučio mađarski. Po povratku, završava peti razred gimnazije, pa završni šesti, već u smutnim vremenima bune 1848/49, kada je porodici Jovanović, izbegloj u Srem, izgorela kuća. Posle bune, prvi gradski načelnik Novog Sada bio je Pavle Jovanović, a njegov Joca volonterski pristav gradskog kapetana. Školovanje nastavlja na liceju u Bratislavi, Modri i Trnavi. Započinje studije prava u Beču, nastavlja u Pešti, pa u Pragu, pa opet u Pešti, ali studije prekida 1857, zbog očeve bolesti i siromašenja. Izabran je za aktuara novosadskog magistrata, pa za podbeležnika. Oženio se Ružom Ličanin 1862, a sledeće godine seli se u Peštu, gde će biti upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske, uz studije na Medicinskom fakultetu koje je završio krajem 1869. Lekar je u Novom Sadu, pa u Pančevu, gde mu 1872. umire Ruža, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom, jedinim detetom koje je nadživelo majku - Mirko, Tijana, Sava, Jug ni detinjstvo nisu doživeli. Prelazi u Futog za opštinskog lekara. Uz njega i Smiljku je udovica Marija Kostić sa ćerkom Marijom koju je Zmaj usvojio, kao i nešto kasnije rođenu Anku. Ne doživevši drugi rođendan, umire i poslednje Ružino dete, Smiljka. Porodica i uteha su mu poćerka Maca i kći Anka, no i njih će nadživeti; obe su umrle 1901. Ponovo je lekar u Novom Sadu, od 1874, pa u Sremskoj Kamenici. Pozvan u Beograd, bio je dramaturg Narodnog pozorišta 1878-1880. Najdužu lekarsku praksu imao je u Beču 1880-1889, zatim je kratko opet u Sremskoj Kamenici, pa u Beogradu 1890-1898, te Zagrebu 1898-1901. Poslednje stanište mu je bila Sremska Kamenica, gde je umro 14. juna 1904. Njegova kuća pretvorena je u muzej.
Full article ...

Prvi Srpski ustanak
utorak, 30 decembar 2008
Na prelomu vekova, kada je Francuska revolucija ustalasala čitavu Evropu, u senci velikih svetskih zbivanja, na Balkanu je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je korenito preobrazio duhovnu i političku svest srpskog naroda i vaskrsnuo srpsku državu. Istorijski značaj Prvog srpskog ustanka prvenstveno se ogleda u tome što je on već 1806. godine prerastao u nacionalnu revoluciju čiji je osnovni cilj bio oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Strahovita udarna snaga ustanka, velike vojničke pobede i brzo oslobođenje teritorija odjeknuli su širom Balkana i uticali su na nacionalno buđenje ne samo srpskog nego i svih okolnih naroda. Karađorđe, kao neprikosnoveni vođa ustanka, oblikovao je 1806. godine ustanički program u pravcu stvaranja države. Time je udario pečat nacionalnoj misiji Srbije kao slobodarskog jezgrda rasejanog srpskog naroda i odredio joj ulogu koja će obeležiti njenu istoriju u 19. i 20. veku.
Full article ...

Srpska država u Zeti
utorak, 30 decembar 2008
Prve tragove ljudskih naseobina na današnjoj teritoriji Crne Gore srećemo već u periodu srednjeg paleolitika. Arheološki nalazi iz pećine Crvena stijena sadrže predmete iz različitih epoha za koje se pretpostavlja da su stare šezdeset hiljada i trideset pet hiljada godina. To su, uglavnom, oruđa za rad, oružja za lov, nakit i predmeti vezani za sakralnu upotrebu. Širom današnje Crne Gore u različitim predelima pronađeni su predmeti bliski Starčevačkoj kulturi, tako da tragovi ljudskih naselja, pre pojave pismenih podataka ukazuju na kontinuitet življenja na ovom prostoru.
Prvi pisani spomeni ljudskih naselja nalaze se u Pseudo-Skiliksovom delu iz četvrtog veka pre nove ere. Na teritoriji Boke živela su klirska plemena Ardijeji i Enheleji. Ilirik sa kojim su Rimljani ratovali za vreme Prvog Ilirskog rata (229-228 pre nove ere) i Drugog (219) bili su Ardijeji. Rimljani su uspeli da ih potisnu iz primorskih krajeva u unutrašnjost gde su izmrli. Južno od njih, oko Skadarskog jezera, živeli su Leojeji koji su već imali utvrđene gradove Skodra i Meteon. A u njihovom susedstvu obitavali su Dokleji. Rimska osvajanja završila su se Trećim Ilirskim ratom (107-108 pre nove ere). Rimljani su objedinili sve teritorije ali nisu uspeli da učvrste svoju vlast. Šeste godine posle nove ere Baton je digao ustanak koji je trajao tri godine. Tek pošto su ugušili Batonov ustanak, Rimljani su uspeli da učvrste svoju i da postepeno romanizuju ove predele. Kada je došlo do podele Rimske Imperije na Istočnu i Zapadnu, teritorija današnje Crne Gore pripala je provinciji Previlis ili Prevalis. Centar te provincije nalazio se u današnjem Skadru, a stanovništvo se bavilo uglavnom zemljoradnjom i stočarstvom. Prvi slovenski naseljenici dolaze u šestom veku, ali se ne zadržavaju dugo. Čini se da su to pre bili upadi radi pljačke nego zbog pravog naseljavanja. Stvarna slovenska kolonizacija nastaje u sedmom veku; Sloveni, najpre, napadaju zajedno sa Avarima, a posle samostalno, i osnivaju svoje prve veće naseobine. Dolazeći u dodir sa starosedeocima oni primaju mnoge običaje i navikavaju se na zemljoradnički život.
Sve do jedanaestog veka vesti o prvoj srpskoj državi u Zeti su prilično nepouzdane. Ono što može pouzdano da se tvrdi jeste da je ta prva srpska država obuhvatala oblast, kasnijih Brda, i jedan neveliki deo Crnogorskog primorja. Njena severna granica išla je od Risna prema izvoru Pive, a južna granica se spuštala prema Kotoru i Skadru. U jedanaestom veku vizantijski gradovi Kotor i Skadar postali su deo zetske države ali je većina stanovništva bila romanska i to će ostati sve do sedamnaestog veka.
Full article ...

Lužički Srbi, njihova istorija i kultura
subota, 27 decembar 2008

Lužički Srbi, najmanje slovensko pleme, živelo je do ujedinjenja obe Nemačke u Istočnoj, a danas u Saveznoj Republici Nemačkoj, u oblasti na istoku od Berlina prema poljskoj granici, na jugoistoku prema čehoslovačkoj granici do Drezdena.

Dele se na dve oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima. To su Gornja i Donja Lužica, od kojih je prva bila u sastavu Saksonije, u nešto boljim uslovima, a Donja u Pruskoj, u gorim. Jezički pripadaju grupi zapadnoslovenskih jezika i dele se na dve, po nekima, govorne varijante, gornjolužičkosrpsku i donjolužičkosrpsku, ali je to jedan narod i jedan jezik. Lužički Srbi, najmanje slovensko pleme, živelo je do ujedinjenja obe Nemačke u Istočnoj, a danas u Saveznoj Republici Nemačkoj, u oblasti na istoku od Berlina prema poljskoj granici, na jugoistoku prema čehoslovačkoj granici do Drezdena. Dele se na dve oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima.

Full article ...

Srednjevekovna Bosna
utorak, 30 decembar 2008

Istorija srednjovekovne Bosne odavno je predmet svestranog izučavanja raznih nauka. Pored razloga za naučnu prirodu izučavanje je bilo podstaknuto i sposobnošću postojanja i života srednjovekovne bosanske države, koja je pored opštih odlika feudalnog balkanskog društva imala i niz posebnosti. Udaljenost od kulturnih, administrativnih i državnih centara Vizantije, Vatikana i Ugarske, kao i otežan saobraćaj (usled konfiguracije terena) odrazio se na organizovanje države, njeno stabilizovanje, a posebno na duhovni i kulturni život stanovništva. To je uticalo i na stvaranje, količinu i sadržajnost, pisanih istorijskih izvora, na izgradnju sakralnih objekata, nadgrobnih spomenika i drugih proizvoda materijalne kulture. Usled toga određene strane i periodi iz istorije Bosne ostali su ili u dobokoj tami prošlosti ili nedovoljno opisani. Takvo stanje pogodovalo je preteranoj politizaciji istorije Bosne; iz njenog srednjovekovnog postojanja pokušavalo se pronaći opravdanje za njenu okupaciju, anektiranje i prisvajanje.
Teritorija na koju će se naseliti slovenska plemena i na kojoj će se obrazovati bosanska država nije bila pusta. U dolinama reke Drine, Bosne, Vrbasa, Une i Neretve, kao i na visoravnima (Glasinac) i kraškim poljima (Kupreško, Livanjsko i dr.) još u praistorijsko doba razvijala se civilizacija. Brojni arheološki nalazi svedoče o autohtonosti tzv. starobalkanskih plemena, ali i njihovim trgovačkimodnosima sa grčkim i italskim stanovništvom. Uticaji grčke civilizacije pojačani su posle stvaranja grčkih kolonija na istočnoj obali Jadranskog mora. Za Bosnu je osobito bila važna Narona (na ušću Neretve) odakle se, dolinom Neretve lako prodiralo u unutrašnjost Bosne.

Full article ...

Srbi pod Turskom, Austrijskom i Mletačkom vlašću
utorak, 30 decembar 2008
U vreme vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566) Osmansko Carstvo je doseglo vrhunac svoje moći; sazrelo je u svetsku silu kojoj se tada razjedinjena Evropa nije mogla uspešno odupreti. U silnom zamahu, progutavši gotovo celu Ugarsku, Turci su se zaustavili tek pred zidinama Beča. I najsevernije teritorije nekadašnje srpske despotovine uveliko su bile uključene u novu, administrativnu i vojnu organizaciju Turskog Carstva; bile su razvijene u nekoliko beglerbegluka (Rumelijski, Budimski, Bosanski, Temišvarski) i mnoštvo sandžaka. Tih godina je iščezao i poslednji odblesak srpske državnosti, titula despota (bez despotovine), koju su ugarski vladari darovali zapovedniku srpskih odreda, osloncu odbrane ugarskih granica od upada Osmanlija. U bici kod Gorjana, 1537. godine, hrabro se odupirući Turcima, poginuo je Pavle Bakić, poslednji srpski despot.
Obezglavljeni srpski narod potisnut je s istorijske pozornice. Najvećim delom pretvoren je u bespravnu raju, koja je obrađivala zemlju, izdržavala spahije i davala državi poreze. S druge strane, određeni broj ljudi je uključen u različite pomoćne vojničke službe, zbog čega je bio oslobođen izvesnih vanrednih danaka.
Izgubivši državu Srbi nisu izgubili sećanje. U surovoj borbi za opstanak, da bi preživeli kao narod, potražili su utehu u svojoj istoriji pretočivši je u epske pesme. Kult svete loze Nemanjića i zavetna Lazareva misao, zajedno sa savremenim junačkim podvizima hajduka i uskoka, ostali su vekovima u narodnom pamćenju. To nije bio samo odraz žala za izgubljenim, nego svesna borba za održanje samosvesti, i naročito, osobeni moralni podsticaj narodu da istraje do onog trenutka kada će sopstvenom odlukom iznova i konačno ostvariti svoju državu.
Jedina stara srpska feudalna ustanova koju je zadržalo Osmansko Carstvo bila je srpska pravoslavna crkva. Posle pada despotovine Pećka patrijaršija je zapala u veliku krizu usled nemaštine i neprestanih sukoba oko jurisdikcije s Ohridskom arhiepiskopijom. Izvesno vreme joj je čak bila i potčinjena. Ipak, 1557. godine, u vreme sultana Sulejmana Veličanstvenog, a najviše zahvaljujući mudroj i dalekovidoj politici Mehmed-paše Sokolovića, Pećka patrijaršija je obnovljena. Njena jurisdikcija se prostirala nad skoro svim teritorijama koje je nastanjivao srpski narod, bilo da se on nalazio u Osmanskom ili Austrijskom Carstvu. Prvi put u istoriji skoro sav srpski narod bio je okupljen u jednoj zajednici. Od tog trenutka srpska crkva je prevazišla svoj isključivo duhovni karakter. Trudeći se da u narodu sačuva veru, u godinama i vekovima koji su se činili toliko beznadežnim, održavala je njegovu duhovnu snagu, i štitila ga od pokušaja islamizacije, nasilnog pokatoličavanja i unijaćenja (prelazni stepen u prihvatanju katoličanstva).
Full article ...

Srpska despotovina - pad pod Tursku vlast
utorak, 30 decembar 2008
Kosovska bitka 1389. godine jeste bila tragedija srpske državne, ali nije bila i njen kraj. Konačna propast došla je sa padom grada Smedereva 1459. godine.
Još nekih sedam decenije Srbija je uspevala da opstane kao jedinstvena državna celina. Pritisnuta sa dve strane, stešnjena između Ugarske i otomanskog carstva, Srbija nije mogla dugo da izdrži. Pa ipak, poslednje godine bile su obeležene još jednim duhovnim uzletom Srbije. Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića, iako priznavajući vrhovnu vlast Turska, uspeo je da ponovo oživi srpsku državu u prvim decenijama XV veka.
Kosovo je odvelo u smrt gotovo svu srpsku gospodu. Os svih onih velikih porodica srpskih vladara i velmoža preživeli su samo Vuk Branković i kneginja Milica, žena kneza Lazara.
Neposredno posle Kosovske bitke, Milica je bila primorana da sama preuzme državnu upravu, štiteći tako interese svoja dva maloletna sina Stefana i Vuka. Ona se nagodila sa turskim sultanom Bajazitom, pristala je na plaćanje visokog poreza i dala svoju kćer Oliveru i Bajazitov harem. Cena je bila ogromna, ali je srpska kneginja ipak obezbedila, koliko je to bilo moguće, očevo nasledstvo svojim sinovima.
Full article ...
eXTReMe Tracker

Prijatelji sajta

toolbar sajta Na mestu VOLJNO. Preuzmite ga jednim klikom na gornju sliku. Toolbar powered by Conduit & PAYUTE