Šta se dogodilo sa dugom tradicijom potpune potčinjenosti vojske političkoj vlasti?

Baš kao u filmu o „dobrom i lošem policajcu“, Vojska Srbije kao da nema dovoljno unutrašnjih problema, pa sada probleme pravi i glavnokomandujućem, predsedniku Republike Borisu Tadiću. Da li je onda načelnik Generalštaba general Zdravko Ponoš, posle Apisa, zapravo i prvi bonapartista na ovim prostorima? Šta se dogodilo sa dugom tradicijom potpune potčinjenosti vojske političkoj vlasti, nekada SKJ, a posle vladajućim strankama?

Je li javna polemika koju je pokrenuo general Ponoš znak velike krize u oružanim snagama Srbije, ili je jedina srpska institucija koja je još uvek u operativnom stanju u iskušenju koje predstavlja mogućnost autoritarne reakcije, da nametne red društvu koje je već ušlo u period koji prethodi haosu? Koliko najnoviji sukob između načelnika Generalštaba i ministra odbrane širi fenomen raspada, koji je rezultat opadanja autoriteta države i linije subordinacije u vojsci?

Generalštab Vojske Srbije je deo Ministarstva odbrane Srbije. Ministarstvo odbrane je civilna uprava, a ne civilna kontrola Generalštaba. Politiku odbrane Srbije vodi Ministarstvo odbrane, a ne Generalštab, i kada načelnik Generalštaba ne ode na sastanak sa komandantom Kfora, a da to ministar odbrane nema pojma, to nije dobro. Kada načelnik Generalštaba u Napulju razgovora sa predstavnicima NATO-a o reviziji Kumanovskog sporazuma i oko toga nastupa u javnosti, a da o tome ministar odbrane nema pojma, to nije dobro, čak i kada je ideja revizije dobra. Član 18 Zakona o vojsci kaže da ministar odbrane koordinira i sprovodi utvrđenu odbrambenu politiku i rukovodi celinom sistema odbrane uključujući i vojsku Srbije. Javlja li se Generalštab kao otuđeni centar moći? Nije problem što je general Ponoš nastupio u javnosti, on ima ovlašćenje ministra odbrane da javno nastupa, ali mislim da je problem ipak trebalo da se rešava mnogo diskretnije. Osim toga, načelnik Generalštaba već nedeljama ne dolazi na kolegijum ministra odbrane, niti šalje svog zamenika. Da li je lanac komandovanja narušen? General Ponoš tvrdi da nije, jer on smatra da on odgovara samo vrhovnom komandantu, odnosno Borisu Tadiću, a da je Ministarstvo odbrane samo civilna kontrola. Zakon u članu 18, kada je mirnodopsko vreme, kaže drugačije. U slučaju rata stvari stoje drugačije, ali sada nije rat.

Podatak o broju regruta koji se odazivaju pozivu u vojsku ministar odbrane dobio je upravo od načelnika Generalštaba, pa je vrlo zanimljivo kako je onda taj podatak „farsa“. Priča o oko 400 miliona dinara „izgubljenih na kursnim razlikama“ ima svoju predistoriju. Ministarstvo odbrane tražilo je od Narodne banke da kupi određenu svotu deviza i tako zaštiti svoj novac, ali to Narodna banka nije odobrila. Evro je od strane Ministarstva odbrane bio projektovan na 85 dinara, ali je neko vreme on bio i 76 dinara. Niko ne govori i o tome.

Zašto Generalštab radi na tome da obaveštajno-izviđačka uprava dobije bezbednosno-kontraobaveštajnu funkciju sadašnje VBA? Finansijska pitanja, tenderi? Ministarstvo odbrane je pozvalo budžetske revizore da ispitaju poslovanje u toj kući. Imamo li politiku odbrane, da li smo bezbedni? U samo pet dana čuli smo različite odgovore.

„Hoće li Srbija biti bezbedna 2015. ili 2020. godine“, zapitao se general Ponoš. Da nije malo pretenciozno, jer takva dilema dostojna je samo maršala Tita: „Spremajmo se kao da će sutra biti rat“. A kako smo se spremali proteklih godina?

Vojnu kuću zidali smo od krova, ne od podruma. Prvo je „velikom reformom“ određen broj vojnika, pa tek onda zadaci te vojske. U svetu je obrnut slučaj. Onda su linearno penzionisani mnogi sposobni oficiri, naučni instituti su obezglavljeni, a novi korifeji vojnih reformi hteli su da ugase borbenu avijaciju i da vazduhoplovstvo svedu na tri transportna helikoptera i jedan transportni avion. Koji bi prebacivali naših 1.000 ponuđenih vojnika u Irak i Avganistan. Zatim su pogašene sve vojne tradicije u kopnenoj vojsci i brigade imenovane od broja jedan, pa nadalje. Oklopne brigade su razbijene i prešlo se na englesku formaciju oklopnih bataljona, pri čemu mi nemamo ni samohodnu artiljeriju ni avijaciju kopnene vojske koja podržava takve engleske oklopne bataljone. Pa smo onda u Vojvodini rasporedili samo jednu brigadu čiji su bataljoni međusobno dosta udaljeni. Pa su onda korifeji nove srpske vojne misli rekli da rata na našim prostorima neće biti u sledećih 50 godina. Onda se Atlantski savet u Beogradu okomio da prodaje vojnu imovinu, otkud oni odjednom iznikoše – niko ne zna. Onda je skladište municije u Paraćinu odletelo u vazduh, iako je Generalštab bio prethodno upozoren da je barut u tom skladištu postao nestabilan. Za katastrofu je optužen zastavnik Žika. Zatim su nam ispadale i bombe iz kamiončeta, kriv je bio stariji vodnik. U međuvremenu smo zaključili da ukupni broja vojnika mora biti veći, jer u Kopnenoj zoni bezbednosti moramo da koristimo i pripadnike Rečne flotile. U međuvremenu, prvi vojnici vojske Srbije rođeni u kasarnama, od roditelja vojnih lica koji nemaju stanove, odlaze na odsluženje vojnog roka.

Iz kasarne u kasarnu. Vreme je da glavnokomandujući kaže svoje...

Izvor: Politika